Postoji naznaka da će sledeći Windows Vista imati nešto više kontrole nad procesom uključivanja, isključivanja i srodnim opcijama nego operativni sistemi koji su trenutno u primeni. Korisnicima je omogućeno tek puko gašenje ili restartovanje mašine, bez ikakve veće mogućnosti interakcije. Većina ljudi nije ni svesna da postoje opcije vremenskog pokretanja ovih integrisanih funkcija sadašnjih Windowsa, a onaj mali procenat ljudi kojima je procedura poznata uglavnom čine cyber-geekovi. Nije toliko strašno koristiti UNIX style pri pozivanju komandi (nešto tipa „shutdown -s -t 120”), ali ipak stvar ne deluje elegantno onima koji nisu vični kuckanju. Alternativu pruža sufiks „-i” pri pozivanju komande, koji nudi bar neki grafički interfejs, ali opet se sve svodi na ružnjikavi tajmer i poneku opciju više.

Imajući ovo u vidu, logično je da je tržište zasićeno programima koji predstavljaju relativno rešenje ovog problema. Ove aplikacije idu od home-made kôda koji je svaki drugi programer sebi napravio, do skupih solucija koje obuhvataju daleko više opcija. AutoExit i Perfect Shutdown predstavljaju dva slična ostvarenja, različitih prednosti i mana, ali i visoke cene.

Za početak ćemo se zadržati na njihovoj zajedničkoj osnovi - oba imaju tendenciju da se ugnezde u systray. Odatle je moguće brzo pokrenuti osnovne forme programa, njihova podešavanja, kao i standardne akcije gašenja, hibernacije, restartovanja ili odjavljivanja korisnika. Brisanje podataka iz Recycle Bina ili keša Internet pretraživača takođe je nešto što se nalazi na zajedničkoj listi opcija, a nepotrebno je pisati o mogućnostima vremenskog isključivanja ili pokretanja određenih akcija, kao i prisiljavanja njihovog izvršavanja.

Razgraničimo sada neke razlike. AutoExit u svojoj glavnoj formi ima jednostavan mehanizam uključivanja i isključivanja. Ukoliko je boja na ekranu zelena, bilo koja akcija se može izvršiti, dok u slučaju crvene nijedan zakazani „termin” neće biti uzet u obzir. Podešavanja ima na pretek, a rad „na daljinu” predstavlja najupečatljiviju opciju. Naime, pri instalaciji programa korisnik bira da li želi da instalira server ili klijent verziju. Pomoću ovoga je logično da je preko jednog moguće isključiti drugi računar u mreži. Druga interesantna opcija predstavlja određivanje prioriteta izvršavanja aplikacije, a za pohvalu je i mogućnost automatskog isključivanja „End Task” dijaloga.

Trenutna verzija AutoExita je 4.02, a autori najavljuju oznaku 2006 za drugu polovinu tekuće godine. Zanimljivo je što će pomenuta verzija biti potpuno besplatna.

S druge strane, Perfect Shutdown i nije tako perfektan. Quickbar, podesiva forma programa, sadrži osnovne akcije koje utiču na stanje računara, ali za bilo kakvu složeniju stvar od klika na, recimo, ikonicu Restart, morate da „rovarite” pod haubom. Quickbar može biti koristan jedino ako na svakih deset minuta gasite računar, dok se za bilo šta ozbiljnije mora pozvati pretposlednja ikona, config. Tu se mogu podesiti scenariji koji će se odigrati. Oni predstavljaju obične akcije pokretanja ili gašenja aplikacija i promene stanja rada računara, ali koje je moguće vremenski odrediti. Svi aktivni scenariji se nalaze u listi po hronološkom redosledu kojim su postavljani, a ne onom kojim će se odigrati. Čak je i sam metod dodavanja prilično konfuzan u početku. Pored toga, preostaju samo prečice na tastaturi (u demo verziji se ne mogu menjati) i tab za podešavanje privremenih fajlova koji se brišu (nedostupno u trial periodu).

Trenutno se ne zna koji je program gori! Oba, iako deluju nedovršeno, korektno rade posao, ali im je cena na nivou niskobudžetnog Office paketa, a ne utility aplikacije. Kada se to zanemari i kada stigne verzija 2006 AutoExita, favorit je očigledan.