Kada je pretraživački gigant krajem 2004. godine najavio pokretanje projekta neviđenih razmera kojim želi da prevede što veći deo korpusa ljudskog znanja i dela izdatih u štampanom obliku u elektronsku formu i da ga putem Internet servisa učini dostupnim čovečanstvu, malo ko je pretpostavljao da će njegovo oficijelno puštanje u rad uslediti već u novembru 2005. Prema nedavno objavljenoj izjavi zvaničnika kompanije Google Inc, na adresi print.google.com prvi su se u integralnoj verziji našli dokumenti za koje ne postoji nikakva sumnja da ne potpadaju pod zaštitu autorskih prava, bilo zato što su ona vremenom istekla, bilo zato što spadaju u javno dobro. Među njima su se tako našli i romani Henrija Džejmsa, istorije Američkog građanskog rata, akta Kongresa SAD i veći broj biografija poznatih Amerikanaca.

Kako je navedeno u izjavi dostavljenoj medijima, postavljanje navedenih i drugih dela samo je prva etapa u ambiciozno zamišljenom planu prema kojem bi servis Google Print u narednih nekoliko godina trebalo da postane najveća elektronska i jedna od najvećih biblioteka na svetu uopšte. Izvor iz kojeg Google crpi svoj elektronski fundus jesu javne biblioteke - Njujorška i četiri univerzitetske: Stenford, Harvard, Mičigen i Oksford. Plan, međutim, ide znatno dalje - sadržaji knjiga koji budu objavljeni na Google Printu u potpunosti su podložni pretraživanju i kao takvi će u nekom budućem vremenu poslužiti za generisanje osetnijih prihoda matičnoj kompaniji.

Međutim, način na koji je Google zamislio čitavu stvar mesecima je na udaru oštrih kritika onih koji su se u celoj situaciji našli najugroženiji - predstavnika izdavačke industrije i njihovih udruženja, kao i komercijalnih biblioteka. Google je, naime, počeo sa skeniranjem knjiga direktno iz javnih biblioteka, čime je pokušao da stvori maestralnu pravnu konstrukciju kojom bi zaobišao nosioce autorskih prava: svaki korisnik javne biblioteke ima pravo da svaku njenu knjigu koristi besplatno; ukoliko se takve knjige skeniraju direktno iz biblioteke - smatraju u Googleu - situacija bi suštinski bila ista, samo što građani ne bi išli fizički u nju, već bi za čitanje koristili drugi medij - Internet.

Kako se ne bi otrgao kontroli i mutirao u nešto nalik P2P mrežama za razmenu fajlova, servis je predvideo određena ograničenja u pogledu uslova njegovog korišćenja. Tako je korisnicima maksimalno otežano štampanje materijala koji mogu da vide, a mogu da čitaju samo odlomke onih dela koja potpadaju pod copyright. Ovakvim pristupom, navode u Googleu, poštuje se princip fer korišćenja radova zaštićenih autorskim pravima, dok se u isto vreme jača opšta pismenost ljudi jer im se sadržaji čine daleko dostupnijim nego kada su se mogli čitati samo u papirnoj formi. Najzad, ovim potezom čak se pospešuje prodaja knjiga jer će oni koji budu našli i pročitali segment koji ih je interesovao verovatno biti spremni da plate za iščitavanje celog dela kod izdavača ili knjižara.

Upravo su izdavači i knjižari projekat Google Print dočekali „na nož”, praveći zanimljivu paralelu sa lopovom koji je provalio u kuću da bi je pospremio. Iako je namera plemenita, to je - po njima - ne čini ništa manje nezakonitom. Oni smatraju da je Google u obavezi da s njima napravi dogovor sličan onom koji je već zaključio sa nekim subjektima, prema kojem bi deo prihoda koji bude ostvario prodajom reklamnog prostora na stranicama Print servisa morao da uplaćuje na njihov račun, pri čemu bi se njegova uloga praktično svela na ulogu dilera.

Elegantno ih zaobišavši, Google se okrenuo bibliotekama i pri tome izdavačima jednostrano objavio pravilo koje postoji i u domenu sajtova koji ne žele da budu uključeni u pretragu: „ako ne želite da skeniramo neki vaš naslov, morate to eksplicitno da nam navedete”. Rok za to istekao je 1. novembra. Kao što je napomenuto, Google skenira (pretpostavlja se) sve što može, a korisniku nameće ograničenja. Konkretno, svaki posetilac servisa može da u jednoj sesiji iščita najviše pet stranica autorskim pravom zaštićene knjige, a najviše 20% njenog sadržaja kroz višestruke sesije.

Zanimljivo je što neki izdavači podržavaju projekat, smatrajući da je za njih knjiga koja je pala u zaborav gora stvar od knjige koja se piratski kopira. Ukoliko neko preko servisa Google Print nađe ono što želi u knjizi na koju je pao veo zaborava i potom je kupi, izdavač je profitirao. Naravno, postavlja se pitanje daljih namera Googlea. Sve više postaje uočljivo da ovaj gigant ima ambiciju da u svojim bazama objedini što više znanja i informacija. Ako u tome uspe, cenu za pristup njima određivaće samo on.