Dejan MISOJČIĆ

1. novembar 2024.

Krajem osamdesetih, tačnije, 1988. godine, Gary Yost okuplja tim istomišljenika i zaljubljenika u digitalnu umetnost i gaming na Atariju, osniva Yost Group i objavljuje Beta verziju 3D Studija. Ova verzija izvršavala se pod DOS-om i to na kompatibilcima koji su imali samo 640 kilobajta radne memorije. Dve godine kasnije, obelodanjena je saradnja sa Autodeskom i pod njihovim patronatom objavljena je prva zvanična verzija 3D Studija. Ova verzija donela je mogućnost korišćenja „gornje” memorije, a uveden je i modul za animaciju, za čiji nastanak je zaslužan Den Silva, koji je već imao iskustva sa softverom za animaciju na Amigi. Cena prve verzije iznosila je 3495 američkih dolara, a i zanimljivo je i to da nijedna verzija koja će uslediti nije bila skuplja od ove. U tom trenutku, 3D Studio nudio je najviše mogućnosti za datu cenu.

Nove verzije redovno su donosile nove mogućnosti, a neke od njih su upotreba plug-inova, alatke za čestične sisteme i efekte sočiva, brzi preview, inverzna kinematika i tako dalje. Peta verzija - 3D Studio MAX (1996), donela je prelazak na Windows NT (vrlo brzo i na, tada sveži i veličanstveni, Windows 95), a samim tim i na 32-bitnu arhitekturu. Ovo je otvorilo put ka, do tada, neviđenim mogućnostima, kao što su animacija u realnom vremenu, funkcija Undo (da, dobro ste pročitali, pre toga je nije bilo), novi modul za modelovanje karaktera...

Podverzija 1.1 donosi mrežni rendering, kao veoma bitnu funkciju. Verovatno najpoznatiji demonstrator mogućnosti ove verzije jeste kratki snimak pod nazivom Dancing Baby. Gotovo da nema osobe na svetu koja nije videla ovaj snimak i može da se kaže da je ovo jedan od prvih viralnih mimova na internetu.

Dalji razvoj 3D Studija donosio je stalne novine koje su pratile aktuelne trendove u svetu trodimenzionalnog modelovanja i animacije. Trenutno aktuelna verzija nosi oznaku 3ds Max 2025 i objavljena je ove godine. Zanimljivo je da su sve verzije imale kodne nazive, pa su prve dve verzije nosile kodno ime THUD (po programeru Tomasu Hadsonu), dok aktuelna verzija nosi kodni naziv Midgard. Kao i svi drugi programi kompanije Autodesk, i 3ds Max 2025 zatičemo u različitim paketima, namenjenim različitim granama industrije, a vremenom je ostvarena jako dobra kompatibilnost sa ostalim programima iz Autodeskovog portfolija.

Tehničke karakteristike

Prva verzija izdata je na Noć veštica 1990. godine i sastojala se iz četiri modula: Shaper, Lofter, (Material) Editor i Keyframing. Zahtevala je tri megabajta radne memorije, procesor 386 radnog takta od minimalno 20 megaherca, miš i VGA monitor.

Glavna radna forma bila je podeljena na četiri celine, koje su predstavljale četiri različita pogleda na scenu (što je zadržano i dan-danas) i sadržala je meni koji se nalazio sa desne strane. Bilo je moguće stvaranje jednostavnih trodimenzionalnih oblika, dok su se složeniji dobijali kombinacijom i transformacijom osnovnih.

Podržana je i animacija upotrebom ključnih frejmova. Pored ovakve animacije, moguća je bila i animacija uz pomoć translacije, rotacije ili skaliranja. Već u prvoj verziji, korisnici su mogli da koriste kamere i rasvetu, a uključen je i osnovni editor materijala, tako da je korisnik mogao da primenjuje teksture i boje na objekte, a korišćene su i bitmapirane teksture.

Prva verzija imala je rudimentarni rendering engine, koji je bio sposoban da renderuje osnovne ray-traced slike. Bio je jako spor, pogotovo za složene scene, ali je u to vreme predstavljao poslednju reč tehnike.

Primena

Skoro 35 godina postojanja 3D Studija (više od 36, ako računamo prototip verziju) „izrodilo” je gomilu popularnih filmova i igara, čiji tvorci su koristili ovaj program u razvojnom procesu. Već su prve verzije za DOS korišćene za izradu efekata u filmovima Johnny Mnemonic (1995) i The Craft (1996), a tu su i međuscene u igri Warcraft II (1995).

Pojavom 3D Studija MAX porasle su i mogućnosti softvera, pa se proširuje i spisak kultnih ostvarenja u kojima je program korišćen. Tomb Raider II (1997) sadržao je međuscene koje su renderovane upravo u ovom programu.

Kada su u pitanju ostvarenja sedme umetnosti, film Lost in Space (1998) sa Gerijem Oldmenom i Vilijemom Hurtom obilno je koristio efekte i animacije izrađene u 3D Studiju, a isto važi i za Les Triplettes de Belleville (2003), koji je osvojio dva Oskara, kao i za kratki animirani film Fifty Percent Gray (2001), koji je bio nominovan za Oskara. Kasnije je softver korišćen u mnogim projektima, a poznatiji su Harry Potter and the Deathly Hallows (2007), Avatar (2009), The Matrix Reloaded (2003).

Pored igara i filmova, jedan od najinteresantnijih primera primene 3D Studija je vizuelizacija Burž Kalife. Arhitektonska firma Skidmore Owings & Merrill, koja je projektovala Burž Kalifu, koristila je 3D Studio prilikom prezentovanja svojih projekata, pa je tako i za ovaj projekat korišćen isti softver.

GALERIJA