Miodrag ROBOVIĆ

1. april 2023.

U januarskom broju, pisali smo o Arch Installeru, skripti koja olakšava i, donekle, automatizuje proces instalacije ove distribucije. Instalirajući na taj način, izbegavate unošenje brojnih komandi i dosta čitanja po ArchWiki stranicama (wiki.archlinux.org). Iako to ima pozitivne strane, posledica je ipak tu - nećete upoznati proces instalacije Linuxa na „pravi način”. Zato se u ovom tekstu okrećemo upravo onome što smo u januaru izbegli - instaliranju Archa „ručno”.

Ovaj tekst možete da shvatite i kao kratki vodič za instalaciju Linuxa, naravno, uz nekoliko komandi razlike u zavisnosti od distribucije (te razlike, pak, mogu da budu suštinske). Arhiva-Komande koje ćemo ovde obraditi možete da koristite i kao način za popravku izvesnih problema na već instaliranom Linuxu ili pri konfigurisanju sistema. Napominjemo da postoje brojni različiti načini za instaliranje Archa, kao i to da ćemo neke korake koji se navode u zvaničnom uputstvu preskočiti, zbog konciznosti. U svakom slučaju, prateći naš vodič, na kraju će vam se na hard-disku „zavrteti” kompletna Arch distribucija.

Pre instalacije

Nakon što ste preuzeli ISO sa archlinux.org/download i pokrenuli režim Live (prethodno je potrebno da isključile Secure Boot u BIOS/UEFI podešavanjima), ima nekoliko koraka koje treba načiniti pre same instalacije.

Da bismo bili sigurni da se koristi BIOS ili UEFI, zbog kasnije instalacije bootloadera, upisivanjem komande ls /sys/firmware/efi/efivars i pritiskom na taster ‘Enter’, potrebno je obaviti verifikaciju. Ukoliko se direktorijum prikaže bez greške, znači da smo u režimu UEFI, dok u slučaju grešaka, znamo da se koristi BIOS.

Povezivanje na internet je komplikovanija priča. Preporučujemo da koristite konekciju preko kabla, jer u tom slučaju nema potrebe za podešavanjima. Najjednostavniji način je da samo pokrenemo iwctl --passphrase lozinka station naziv_adaptera connect naziv_mreže. Ako bude problema, rešenje je uvek na Arch Wiki. Nakon toga, proverićemo konekciju uz ping 8.8.8.8 i ako „izlaze” podaci o paketima, povezani smo na internet.

Za postavljanje sistemskog sata unosimo timedatectl set-ntp true.

Particionisanje diskova može da se obavi na mnogo načina, ali zarad jednostavnosti koristimo cfdisk. Prvo ćemo pokrenuti lsblk da dobijemo pregled svih memorijskih uređaja (izuzev radne memorije). Traži se uređaj koji je označen poput /dev/sdX (X je oznaka za bilo koje slovo) ili /dev/nvme. Pokrećemo cfdisk /dev/sda (sda je primer u našem slučaju). Koristimo najjednostavniju šemu particija, koja sadrži boot, root, home i SWAP particije i to u fajl-sistemu ext4. Kada uđete u cfdisk, navigacija je intuitivna i jednostavna, tako da nema potrebe dalje trošiti prostor na pojašnjenje.

Rezultat koji treba da ostvarimo je sledeći: boot particija od 512 megabajta, root particija od 40 gigabajta (ovo je samo primer - sami odredite veličinu, jer ovde će da budu instalirani svi sistemski paketi), SWAP particija (veličinu određujemo tako što se uzme 150 procenata vrednosti od kapaciteta radne memorije). Na kraju, home particija može da iskoristi sav preostali prostor na odredišnom uređaju. Na ovu particiju smešteni su svi user fajlovi, konfiguracije, igre „pokupljene” sa Steama i tome slično.

Ukoliko koristimo BIOS, sve particije određujemo kao Linux filesystem, a za SWAP koristimo swap. Ako je u pitanju režim UEFI, prva particija (boot) treba da počne na sektoru 2048. Opcija se nalazi unutar cfdiska, tako da nema potrebe za razbijate glavu oko ove teme pre nego što se pojavi korisnički interfejs. Nju ćemo odrediti kao EFI system, SWAP opet kao swap, a root i home i ovde kao Linux filesystem.

Formatiranje particija jednostavna je stvar. Uz prethodni posao, dobićemo particije određene brojevima, pa uvek možemo da ih izlistamo uz lsblk. U našem primeru, situacija je sledeća:

/dev/sda1 512M /boot

/dev/sda2 12G SWAP

/dev/sda3 40G /root

/dev/sda4 150G /home

Pratimo sledeće komande i vodimo računa da nam se poklope brojevi particija.

mkfs.ext4 /dev/boot /dev/sda1 - podešavamo ext4 fajl-sistem za /boot

mkswap /dev/sda2 - podešavamo swap

mkfs.ext4 /dev/sda3

mkfs.ext4 /dev/sda2

U slučaju da koristimo UEFI, sve ostaje isto, osim što će se /boot formatirati kao FAT32: mkfs.fat -F 32 /dev/sda1.

Da bi instalirali sistem, svaku particiju potrebno je „montirati”. Unutar Live sesije imamo direktorijum /mnt. Unutar njega, kreiraćemo dva dodatna direktorijuma mkdir /mnt/boot, mkdir /mnt/home. Potom, izvršavamo sledeće komande, prateći svaku particiju i njen direktorijum unutar /mnt: mount /dev/sda3 /mnt (/root predstavlja ceo sistem, tako da on nema poddirektorijum); mount /dev/sda1 /mnt/boot; mount /dev/sda4 /mnt/home. Sada smo spremni za instalaciju.

Instalacija glavnog dela sistema

Iako je ovo glavni deo instalacije, najkraći je. U suštini, postoje tri koraka, a jedan je opcioni. Taj koji možemo da preskočimo je podešavanje mirrora sa kojih će se preuzimati paketi tokom instalacije. Ako, ipak, ima razloga da se podese, treba izmeniti jedan fajl: nano /etc/pacman.d/mirrorlist (može da se koristi i neki drugi editor umesto nanoa). Menjamo ga tako što ćemo naći mirror koji je najbliži našoj fizičkoj lokaciji i tu liniju premestiti na vrh fajla, gde postoji određeno mesto za njega.

Za update svih repozitorijuma, pokrenućemo pacman -Syy. Na kraju, sistem instaliramo uz pomoć komande pacstrap /mnt base base-devel linux linux-firmware vim git firefox. Ova komanda sastoji se iz tri dela. Prvi, pacstrap je jednostavna komanda, za više opcija pokrenite pacstrap --help. Odrednica /mnt mesto je gde instaliramo sistem, a to je u našem slučaju direktorijum koji smo malopre podesili. Na kraju, base base-devel spisak je paketa koje instaliramo. Neophodni su nam base, base-devel, linux, linux-firmware, koji su osnovi delovi i alatke sistema, kao i kernel i vlasnički drajveri za neke uređaje. Mi smo dodali i vim, git i firefox, kao primer da može da se doda koliko god je potrebno dodatnih programa, samo ih treba odvojiti razmakom. Takođe, preporuka je da se tu uključi i paket networkmanager, jer je u pitanju najlakši program za upravljanje mrežom. Nakon što se paketi preuzmu i instaliraju, to je sve što se tiče ovog koraka.

Konfiguracija sistema

Sledi konfiguracija parametara sistema koji su nužni za rad. Pre nego što pređemo u novi sistem, potrebno je da generišemo fajl fstab, koji tokom procesa bootovanja „govori” koji disk i koja particija gde idu. Pokrenite komandu genfstab -U /mnt >> /mnt/etc/fstab. Iako postoje brojne opcije za podešavanje ovog fajla, savetujemo da koristite oznaku -U, jer će ona generisati fajl prema UUID oznakama vaših diskova, tako da se izbegavaju bilo kakve kolizije prilikom „montiranja” novih uređaja. U drugom delu komande fajl se generiše unutar već određenog direktorijuma, koji sadrži sistem, pa samim tim i folder /etc.

Menjamo koren sistema, što znači da se prebacujemo u instalirani sistem na hard-disku, umesto Live sesije na flešu. To radimo uz komandu arch-chroot /mnt. Sada će svaka komanda ostavljati direktan uticaj na novi sistem.

Podešavamo vremensku zonu, tako što kreiramo simbolički link u odgovarajući direktorijum: ln -sf /usr/share/zoneinfo/Europe/Belgrade /etc/localtime. Zatim, sinhronizujemo hardverski sat sa sistemskim: hwclock --systohc.

Lokalizaciju sistema podešavamo u dva koraka. Prvo, moramo da izmenimo fajl koji sadrži sve lokalizacije dostupne na sistemu: nano /etc/locale.gen. Pronađite željenu opciju, izbrišite znak # ispred nje i sačuvajte promenu. Zatim, pokrenućemo locale-gen da bi „instalirali” opciju koju smo odredili u fajlu pre toga. Drugi korak je da se kreira fajl u kom će se nalaziti varijabla LANG: nano /etc/locale.conf i u njega unesimo odgovarajuću liniju, onu koju ste izmenili malopre u /etc/locale.gen. Naš /etc/locale.conf izgleda ovako: LANG=en_US.UTF-8, jer smo odabrali engleski jezik, sa US oznakama.

Nakon toga, podešavamo naziv mašine, koji će biti vidljiv na mreži, tako što jednostavno upišemo naziv u fajl /etc/hostname, iz bilo kog editora.

Pred sam kraj, instaliramo GRUB: grub-install --target=i386-pc /dev/sda; za UEFI sisteme komanda je grub-install --target=x86_64-efi --efi-directory=/boot/grub --bootloader-id=GRUB. Zatim, pravimo GRUB konfiguracioni fajl: grub-mkconfig -o /boot/grub/grub.cfg. Ovaj fajl kasnije služi za bilo kakvu modifikaciju boot procesa.

Podešavamo lozinku root korisnika uz passwd.

Na samom kraju, omogućićemo servis NetworkManager: systemctl enable NetworkManager.

To je sve, imate kompletan sistem. Upišite exit da biste se vratili u Live sesiju i restartujte kompjuter.

ArchWiki kao kompanjon za sve

Treba ponovo pomenuti i ArchWiki. Najbolji savet za instalaciju Archa upravo je da pratite uputstvo koje se nalazi na pomenutom sajtu. Započet je kao wiki posvećen ovoj distribuciji, ali se razvio u sveobuhvatnu enciklopediju posvećenu Linuxu, tako da tamo imate rešenja za brojne probleme. Takođe, sadrži dosta tehničkih podataka o hardveru i softveru generalno, pa je uvek dobrodošao saputnik na vašem Linux putovanju.