Vladimir PISODOROV

1. jul 2021.

Dve stvari koje nikako ne idu u istu rečenicu, naročito kada su manje iskusni korisnici u pitnju, jesu mrežna konekcija i komandna linija. Međutim, upotreba komandnog prompta u dijagnostičke svrhe i te kako može da se isplati, naročito u situacijama kada u (gomile) third party alakti iz nekog razloga nije moguće. Iako se u prvi mah sve čini komplikovano i zastrašujuće, u praksi je situacija potpuno drugačija. Sve što treba da zapamtite je kako najlakše da dođete do komandnog prompta i koje komande treba da koristite u konkretnim slučajevima.

Kao što smo to već više puta napisali, jedan od najlakših načina za pokretanje komandnog prompta je preko dijaloga Run, koji se na ekran poziva pritiskanjem kombinacije tastera ‘Win-R’. Nakon toga, sve što treba da uradite je da upišete komandu cmd i pritisnete taster ‘Enter’. Alternativno, komandu cmd možete da upišete i u sistemskom polju Search i da nakon toga sa liste „pogodaka” odaberete aplikaciju Command Prompt. Obratite pažnju na sadržaj u desnom delu ekrana, gde vam se nudi i da komandni prompt pokrenete uz privilegije administratora.

Ping

Krećemo od verovatno najpoznatije komande za koju su i vrapci na granama čuli - Ping. Preko nje se obavlja svojevrsna provera dostupnosti određenog domena u mreži. Nakon što je „pokrenete”, ka odabranom hostu šalju se četiri kontrolna paketa veličine 32 bajta i meri se vreme koje je potrebno da se vrate na početnu lokaciju. Merenje se obavlja u milisekundama i bićete u prilici da vidite postignuća za svaki od pomenutih paketa ponaosob. Takođe, biće ponuđene i informacije o minimalnim, maksimalnim i prosečnim vrednostima, baš kao i o tome da li je neki od paketa „dobio noge” i nije se vratio pošiljaocu. Što je manja ostvarena vrednost, situacija je bolja.

Komanda Ping praktično se koristi u formatu as is, a to znači da je nakon njenog upisivanja u sufiksu potrebno dodati samo naziv domena koji pokušavate da testirate. Na primer, ping sk.rs, ping google.com i tako dalje. Ukoliko vam je poznata IP adresa hosta i nju možete da iskoristite, a u slučaju Googleovog javnog DNS servera, komanda bi glasila ping 8.8.8.8.

IPConfig

Ništa manje poznata nije ni komanda IPConfig. Spada u red osnovnih - koristi se za dobijanje bazičnih informacija u obliku as is (bez sufiksa i „prišivaka”), mada ju je moguće upotrebiti i za nešto naprednije stvari. Po defaultu, dobijate podatak o IPv4 i IPv6 adresama, ali i podrazumevanom Gatewayu i Subnet Mask adresi. Ukoliko komandi dodate switch /all na ekranu ćete dobiti informacije i o mrežnom adapteru, te korišćenom DHCP i DNS serveru. Preko switchewa /release i /renew, komanda IPConfig može da se koristi i za deaktiviranje trenutne IP adrese klijenta, odnosno, zatraživanje nove.

Getmac

Svaki mrežni adapter ima unikatni potpis dodeljen od strane samog proizvođača. U pitanju je famozna MAC adresa koju nije moguće promeniti (bar ne tako lako), a koja se koristi za dodatnu kontrolu uređaja. Do nje najlakše dolazite tako što u komandnom promptu upišete Getmac i pritisnete taster ‘Enter’. U jednostavnoj tabeli koja se sastoji iz svega dva polja (pod uslovom da imate jedan mrežni adapter), potražite kolonu Physical Address i šest parova znakova koji se tamo nalaze predstavljaju MAC adresu vašeg mrežnog uređaja. Inače, Physical Address može da se sazna i tako što ćete u komandnom promptu upisati ipconfig /all i pod stavkom Physical Address potražiti željenu informaciju. Ipak, korišćenje komande Getmac daleko je neposrednije rešenje.

HostName

Svaki kompjuter u lokalnoj mreži identifikuje se nazivom koji ste sami odredili. Na taj način, bez dešifrovanja IP i MAC adresa, veoma brzo može da se razluči o kojoj mašini se radi. Ovaj podatak može da bude izuzetno koristan, ali dok do njega dođete prilično ćete se namučiti. Prvo morate da pritisnete kombinaciju tastera ‘Win-I’, kako biste pozvali sistemsku sekciju sa podešavanjima, potom da kliknete mišem na System, a odmah i na About. Pod stavkom Device name nalazi se ono što tražite, dok pritiskom na taster Rename this PC možete da izvršite promenu naziva.

Ukoliko ste naumili samo da dođete do naziva lokalne mašine, bez njegove promene, jednostavnije je da posao obavite iz komandnog prompta. Tada je dovoljno da unesete komandu hostname, pritisnete taster ‘Enter’ i u redu ispod pojaviće se naziv lokalne mašine.

NSLookUp

Korišćenjem komande NSLookUp upoznajete se s informacijama o korišćenom DNS serveru i na taj način možete da pokušate da rešite eventualne probleme povezane sa njim. U pitanju je jednostavna procedura u kojoj se od vas zahteva da u komandnom promptu upišete nslookup i pritisnete taster ‘Enter’. Na ekranu će se pojaviti dve informacije: o nazivu korišćenog i podrazumevanog DNS servera i njegove IP adrese. Ovo nije sve što NSLookUp može, jer ćete se njegovim pozivanjem, zapravo, obreti u pomoćnom promptu na šta ukazuje to što nije izlistana klasična putanja do lokacije na hard-disku. Koje sve radnje NSLookUp podržava nećemo nabrajati ovog puta, već ćemo vam samo skrenuti pažnju na to da se povratak u komandni prompt obavlja upisivanjem komande exit i pritiskanjem tastera ‘Enter’.

Tracert

Početnici to uglavnom ne znaju, ali kada zatražite informaciju sa nekog udaljenog servera ili, jednostavno, pokušate da otvorite neku veb-stranicu, po upisivanju adrese ne idete direktno na odredište. Umesto toga, signal bukvalno „skače” sa servera na server sve dok se konačno ne „pojavi” na željenoj destinaciji. Postoje brojna third party softverska rešenja koja na vizuelno upečatljiv način prikazuju ovaj put i na ekranu bukvalno „crtaju” pređenu rutu. Uz njihovu pomoć ne samo da možete da vidite kuda se signal kreće, već i da locirate problematično čvorište, ako postoji.

Moguć je i alternativni način za stizanje do podataka, a on podrazumeva korišćenje komandnog prompta i komande Tracert. U Command Promptu potrebno je samo da upišete njen i naziv veb-stranice, odnosno njene IP adrese i pritisnete taster ‘Enter’. Na primer, tracert sk.rs. Na ekranu će se, jedna ispod druge, pojaviti informacije o svim „skokovima” koje je signal izveo. Podrazumeva se naziv posećenog servera, pa čak i generisana latencija. Osim korišćenja u viđenom obliku, komandu Tracert možete da koristite i uz sve blagodeti komandnih switcheva. Tako, na primer, možete da ograničite broj „skokova”, forsirate korišćenje IPv4 ili IPv6 protokola, u vatru ubacite i intermeco između odgovora i tako dalje.

Netstat

Još jedna moćna komanda koja se koristi za otkrivanje potencijalnih problema u funkcionisanju mreže je Netstat. Baš kao i u prethodnim slučajevima, možete da je koristite u as is obliku ili uz korišćenje komandnih switcheva kojih ima na pretek.

Ukoliko u Command Promptu upišete netstat i pritisnete taster ‘Enter’ neće proći puno vremena dok na ekranu ne budete dobili informacije o svim aktivnim TCP konekcijama. Dobijaju se informacije o otvorenim host i foreign IP adresama, kao i o korišćenim portovima. Međutim, ovo je tek delić onog što Netstat može, pa je, tako, moguće doći i do Ethernet, IPv4 i IPv6 statistike, tabeli IP rutiranja i tome slično.

PathPing

Slobodno možemo da kažemo da je komanda PathPing svojevrsni hibrid, sinergija između komandi Ping i Tracert. Uz njenu pomoć dobija se daleko više korisnih informacija nego korišćenjem bilo koja od pomenuta dva komplementa. Nakon što ste u Command Promptu upisali, na primer, pathping sk.rs, dobićete uredno numerisane „skokove” od vaše mašine do servera „Sveta kompjutera”.

Taman kada ste pomislili da je to sve, na ekranu će se pojaviti poruka da je potrebno sačekati određeno vreme kako bi se obavilo fino merenje, nakon čega u tabeli koja se pojavljuje možete videti latenciju između svakog koraka, ali i broj poslatih i izgubljenih paketa. Naravno, uz nezaobilazan „procentualni račun”. Svako čvorište obeleženo je IP adresom i/ili nazivom servera, tako da na preglednost nećete imati ama baš nikakve zamerke. Za napredne korisnike tu je i devet komandnih switcheva putem kojih mogu dodatno da podese oblik i količinu dobijenih podataka.

Arp

Iako može da bude izuzetno korisna za otkrivanje, na primer, istih IP adresa koje su dodeljene različitim mašinama u mreži, funkcionisanje komande Arp teško je objasniti manje iskusnim korisnicima. Pokušaćemo da pojednostavimo stvari koliko je to moguće i pažnju vam usmerimo na takozvani Arp keš, iz kog se podaci „izvlače” po njenom pokretanju.

Ukoliko u Command Promptu upišete arp -a i pritisnete taster ‘Enter’, na ekranu će se pojaviti sadržaj kompletnog Arp keša. On obuhvata podatke o mapiranju svih IP i MAC adresa. Komanda omogućava i unošenje adresa, ali i njihovo brisanje i kao što rekosmo, pomalo „ispada” iz naše priče pošto je namenjena iskusnijim korisnicima i administratorima.

SystemInfo

Za kraj smo ostavili komandu SystemInfo, za koju ne možemo da kažemo da spada u red klasičnih. Barem kada je mrežna dijagnostika u pitanju. Naime, uz njenu pomoć dobijaju se važne informacije o mašini koje uključuju verziju operativnog sistema, instalirane hotfixove, vreme kada je sistem bootovan, u kojoj vremenskoj zoni se nalazite i tome slično. Pored toga, na raspolaganju su i informacije o hardverskim komponentama. Na primer, koliko radne memorije je dostupno, koji tip procesora i matične ploče se koristi, koja je verzija BIOS-a... Opširnost datih informacija ne može da se poredi sa onima koje se dobijaju iz specijalizovanih programa iz ove klase, ali dobro je da znate da imate odstupnicu ako vam zatreba.

Jedan od segmenata koje pokretanje komande SystemInfo „vraća” jeste i onaj pod nazivom Network Card(s). Ovde ćete dobiti spisak svih mrežnih adaptera, zajedno sa njihovim IP adresama i nazivima mreža u kojima funkcionišu. Tu su i šture informacije o tipu korišćenog hardvera, baš kao i podatak da li se koristi DHCP i koja je IP adresa korišćenog servera. Kao što nagovestismo, ništa za padanje u nesvest, ali, opet, može da bude korisno.