Ljubitelji tradicionalnih avantura koji prate aktuelnu ponudu u okviru ovog žanra skoro sigurno su čuli za igre Kathy Rain i The Samaritan Paradox. U pitanju su dve avanture koje su se u proteklih nekoliko godina svojim kvalitetom izdvojile iz mase novih point & click avantura. Sada je pred nama igra koja je nastala kao rezultat saradnje autora ove dve avanture. Nažalost, to ne znači da je Whispers of a Machine po kvalitetu iznad nivoa na koji su nas Joel Staaf Hästö i Petter Ljungqvist navikli, ali kada je pred vama još jedna dobra tradicionalna avantura, razloga za negodovanje nema previše.

U pitanju je „sporo-gorući” naučnofantastični mystery-thriller, koji isprva deluje kao da bi na neki način mogao da nadraste taj žanr. Međutim, po završetku igre stiče se utisak da scenario, for better or worse, ipak ostaje čvrsto u okvirima pulpa. U ulozi ste Vere Englund, detektivke koja je zaposlena u odseku za nasilne zločine Centralnog biroa. Početak igre zatiče agentkinju Englund na putu ka gradiću Nordsund, u kojem su se nedavno desila dva gnusna ubistva. Istražujući ove zločine, postepeno otkrivate detalje o svetu ove igre. Nakon događaja koji je poznat kao The Collapse, sve vrste veštačke inteligencije su zabranjene. Ipak, i dalje postoje (navodno) terorističke grupacije koje teže oživljavanju AI-ja. Da li je moguće da je sve to nekako povezano sa ubistvima u malenom Nordsundu, ili je istina iza ovih zločina daleko prozaičnija? Na Veri i vama je da to otkrijete...

Slično naslovima iz radionice vodeće avanturističke kuće današnjice, Wadjet Eye Games, ispod retro ruha ove igre krije se jedna prilično moderna avantura. To znači da možete da zaboravite na sulude kombinacije predmeta i podjednako suluda rešenja problema. Sasvim u skladu sa žanrom priče i zanimanjem naše junakinje, rešenja su uvek u okvirima realne logike, a na vama je samo da pratite priču i da povremeno upotrebite male sive ćelije (opet, bez potrebe za nekim apstraktnim razmišljanjem u duhu starih klasika ovog žanra). To ne znači da je ova igra previše laka, ali je ipak odlikuje tempo igranja koji je podređen praćenju priče, bez previše zaglavljivanja, ali sa potrebom da sve vreme budete koncentrisani i u toku sa istragom.

U najboljim igrama sa ovakvim konceptom (pa i u Kathy Rain), takav pristup vodio je do toga da se zaista osetite kao detektiv koji istražuje kompleksan niz zločina. Nažalost, nakon odličnog početka, kako ova igra odmiče sve je više prisutan osećaj da se jednostavno šetkate od lika do lika kako vas igra navodi, a iluzija da vi sami rešavate slučaj postepeno nestaje. Najveći deo lokacija otkrićete već tokom prvog od četiri poglavlja (dana), a kako vreme prolazi, dani postaju sve kraći... Slično tome, najveća inovacija ove igre - posebne moći koje agenti Centralnog biroa dobijaju ubrizgavanjem supstance zvane The Blue - s vremenom postaje sve manje i manje interesantna. Daleko od toga da je u pitanju običan gimmick, jer ove moći (augmentacije) zaista utiču na način na koji se zagonetke rešavaju u ovoj igri. Ipak, iako ćete ih u početku često koristiti kako biste uočili nove tragove (recimo, korišćenjem mentalnog forenzičkog skenera saznaćete da je krv na rukama svedoka dospela tu dva sata post mortem, što znači da je dotični svedok nedužan), ove sposobnosti kasnije više služe kao način da se prevaziđu problemi opšte vrste.

Utisak da je rad na ovoj igri u izvesnoj meri zbrzan proteže se i na priču. U toku prvog dana, agentkinja Englund upoznaće niz naizgled kompleksnih likova, koji imaju jasno izgrađene ličnosti i odlično su odglumljeni (za glasovnu glumu bio je zadužen Dejv Gilbert, vođa Wadjet Eyea, zbog čega poređenje sa avanturama ove firme postaje još izraženije). Nažalost, po završetku igre postaje jasno da su likovi ipak tek skicirani, bez ikakvih character arcova i uglavnom bez bitne uloge u centralnoj misteriji priče. Junakinja ove igre takođe je površno napisana, ali to je donekle i razumljivo, jer svojim odlukama utičete na izgradnju njene ličnosti. Ove odluke imaju samo kozmetički uticaj na dalji tok priče, ali u zavisnosti od vaših izbora tokom igre dobićete dve različite augmentacije. To je svakako za pohvalu, ali, opet, nije previše bitno, jer drugačije sposobnosti utiču na rešavanje svega četiri ili pet problema u čitavoj igri.

U pogledu izgradnje sveta i sociopolitičke pozadine događaja javlja se nekoliko zanimljivih momenata, a tu je i povremeno intrigantno pitanje koje priča s vremena na vreme postavi. Nažalost, na ta pitanja dobili smo krajnje površne odgovore, a neka od njih su i u potpunosti zanemarena i zaboravljena. Utisak da su teme obrađene površno javlja se jer su mnoge ključne stvari samo pomenute, bez preko potrebnih detalja koji bi igračima mnogo značili, kako da bi mogli bolje da razumeju ponašanje i motivaciju nekih bitnih likova, tako i kada je reč o donošenju vlastitog suda o pomenutim pitanjima.

U uvodu ovog teksta naveli smo da nema previše razloga za negodovanje, da bismo, zatim, negodovali kroz ceo tekst. Razlog za reči prekora je upravo očigledni potencijal koji je ova igra imala (a koji je mogao da bude ostvaren uz još truda autora), a ne to što je u pitanju loša igra. Naprotiv, ovo je vrlo dobro dizajnirana avantura, sa solidnom pričicom za ljubitelje žanra i upečatljivom atmosferom. Dok su likovi urađeni u pixel-art maniru, pozadine su napravljene drugim slikarskim tehnikama i spadaju u najlepše pozadine koje smo do sada videli u jednoj avanturi koja je napravljena u programu Adventure Game Studio. Tu su i nenametljive (ali svejedno odlične) muzičke teme, koje vrhunski dopunjuju atmosferu. Sa čisto mehaničke strane, problemi su lepo osmišljeni, a izvođenje je intuitivno i veoma udobno. Zbog svega toga, ljubitelji point & click avantura neće pogrešiti ako daju šansu Whispers of a Machine.