Igre kao što su Ori and the Blind Forest, Rain World i Rayman Origins/Legends navikle su nas da od 2D igara sa izuzetnom estetikom očekujemo vrhunski kvalitet u sferama mehanike i dizajna. Iako dugo očekivani Cuphead, u celini možda nije na nivou navedenih hitova, svakako je u pitanju jedna od najboljih igara ove godine. U oči prvo upada impresivna estetika ove igre, koja u potpunosti odgovara stilu crtanih filmova, poput onih koje su tridesetih godina prošlog veka pravili slavni animatori kao što su Max Fleischer i Tex Avery. To ne znači da gameplay nije na istom nivou, ali igru sputava to što se uglavnom sastoji od niza okršaja sa bossovima, kojima pristupate sa mape sveta. Ova mapa zapravo može da se posmatra kao glorifikovani meni. To, u sadejstvu sa činjenicom da autori nisu obratili mnogo pažnje na ličnost naslovnog junaka (Cuphead ima svega nekoliko rečenica, a animacije ćete mu upamtiti posle desetak minuta igranja), čini da ova igra više deluje kao niz nivoa, nego kao prava avantura. To je ujedno i njena jedina krupna mana, dok je sve ostalo napravljeno sa velikom dozom kreativnosti i profesionalizma.

Pored audio-vizuelnog dela igre, i priča se stilski i tematski uklapa u obrasce koje su postavili pomenuti animatori. Cuphead i njegov brat Mugman gube duše u kockarskom duelu sa đavolom, koji im potom obećava da će im vratiti duše ako poraze niz dužnika na čije duše đavo takođe ima pravo. Ovi dužnici su bossovi koji su raspoređeni širom tri ostrva (Inkwell Isles), gde se igra odvija. Pored klasičnih obračuna sa bossovima, tu je i šest run & gun deonica, kao i nekoliko boss okršaja u kojima upravljate letelicom dok se ekran neprestano skroluje nadesno. Bez obzira na tip izazova, svima je zajedničko to što su odlično osmišljeni, teški, zarazni i vrlo zabavni. Težina, koja će odbiti mnoge igrače koje je prvenstveno privukla estetika igre, zapravo je jedan od glavnih kvaliteta igre, jer generiše stalnu tenziju i čini Cuphead nadasve adrenalinskim iskustvom. Na ekranu je uglavnom prava ludnica i igra često zahteva da istovremeno pazite na dve ili više stvari (da, na primer, pored izbegavanja projektila obratite pažnju i na znake na bossovima koji vas obaveštavaju o nadolazećoj pretnji). Deluje kao da su se autori iz studija MDHR maksimalno potrudili da bossovi ne budu samo raznovrsni i originalni, već su ih i dizajnirali tako da uvek budu izazovni, ali i da uspeh zavisi isključivo od rastuće veštine igrača. Upravo to je i ključ zaraznosti Cupheada. Sa svakom pogibijom postajete sve veštiji i bolje razumete svaku od brojnih faza borbi sa bossovima. Istovremeno, igra je skoro uvek fer, tako da vam stalno ponavljanje istih borbi neće teško pasti. Slično poznatom konceptu „samo još jedan krug”, Cuphead vam ne dozvoljava da se udaljite od ekrana dok konačno ne porazite tog bossa koji vas muči poslednjih 45 minuta. Učenje i napredovanje zasnivaju se na taktici i razumevanju bossova (donekle putem metode pokušaja i grešaka), ali i na brušenju refleksa. Napadi bossova su donekle nasumični (u smislu da uglavnom ne znate koji će napad, i u kom obliku, uslediti), što borbe čini stalno zabavnim, iako ste već otprilike shvatili koju taktiku treba da koristite. Pored toga, svežinu održava i pomenuta potreba da sve vreme budete svesni dešavanja u okruženju. Na kraju, utisku doprinosi i glatko i udobno upravljanje.

Pored impresivne raznovrsnosti i maštovitosti bossova sa mehaničke strane, Cuphead stalno iznenađuje i u audio-vizuelnom pogledu. Iako je igra napravljena u maniru crtanog filma, bossovi, poput ludog klovna ili izopačene šargarepe, često su zaista zlokobni i deluju kao pravi negativci. Istovremeno, u svetu Cupheada sve je moguće, pa su okršaji ukrašeni mnoštvom blesavih detalja koji će vas nasmejati ili, u najmanju ruku, zabaviti. Animacija i crtež su izuzetni, sve vrvi od starovremenskog šmeka, od ritmičkih pokreta likova, preko ispranih boja, do filtera koji blago vitoperi sliku. Isto to važi i za originalnu džez muziku i zvučne efekte. Sve ovo posebno dolazi do izražaja kada gledate nekog drugog kako igra, jer je u žaru borbe teško uočiti sve sitnice koje doprinose atmosferi.

Run & gun deonice su po kvalitetu na nivou ostatka igre. Iako su u pitanju kratki nivoi, ispunjeni su opasnošću i, slično bossovima, zahtevaju vežbu i prilagođavanje taktike. U ovim nivoima nalazite novčiće, koje kasnije trošite na kupovinu opreme. Pored osnovnog oružja („peashooter” koji ispaljuje plave projektile velikog dometa i osrednje jačine), tokom igre možete da kupite još pet oružja, koja se uglavnom razlikuju po dometu i jačini i koja vam dozvoljavaju da modifikujete taktiku u zavisnosti od bossa. Tu su i amajlije i specijalni napadi koje možete da aktivirate ako ste dovoljno napunili određenu skalu (punite je nanošenjem štete). Ipak, utisak je da menjanje opreme uglavnom ne menja bitno stil igre (posebno kada je reč o amajlijama, jer je amajlija koja vas čini neranjivim dok dashujete mnogo korisnija od svih ostalih), što će zasmetati igračima koji žele da budu kreativni. Još jedna sitna mana je što, pored normalnog nivoa težine, igra nudi samo simple mod, koji bossovima otklanja neke od faza i sposobnosti. Meni ovo nije smetalo (naravno, igrao sam na regular), ali mnogo ljudi na internetu je podiglo prašinu jer žele da vide sve što igra nudi, a nemaju volje ni strpljenja da igraju na podrazumevanom nivou težine.

Ponovo, šteta je što igra nema pravu kampanju, ali i ovako, u pitanju je naslov koji zaslužuje visoku ocenu, kako u pogledu mehanike, tako i kad je reč o audio-vizuelnom doživljaju. Cuphead je jednostavan za igranje, ali sigurno nije bilo jednostavno osmisliti ove bossove i izazove. Isto to važi i za vrhunski repliciranu atmosferu starih crtaća. Iz svake pore ove igre izbija nesputana kreativnost - dajte joj šansu.