Brojno stanje Souls naslova i klonova njihovu publiku nikad neće zadovoljiti jer je nemoguće napraviti toliko igara koliko fanovi mogu da pojedu. Na tom polju posebno su prikraćeni igrači koji odbijaju da u obzir uzmu bilo koju drugu platformu osim PC-ja jer se njihova biblioteka svodi na Dark Souls 1-3 i Lords of the Fallen, dok u najavi imaju još samo Surge, igru na kojoj radi isti poljski tim koji je napravio Lords. Veoma mršavo, przyjaciel... Kupovina ili iznajmljivanje PlayStation platforme, na kojoj postoje još i Demon’s Souls (nativno igriv na PS trojci ili preko japanskog PS Now naloga na PS4) i fenomenalni Bloodborne, nameće se kao blaga neophodnost svakome ko ne želi da ostane prikraćen za dva nezaboravna Souls-like iskustva.

Na tas koji ide u prilog PlayStationu 4 upravo je seo raspoloženi gorila od 400 kila. Nioh je PS4 ekskluzivni Souls klon koji potpisuje specijalni tim kompanije Koei-Tecmo, nadaleko čuveni Team Ninja poznat po serijalu Ninja Gaiden koji je drmao konzolnom scenom u prvoj deceniji XXI veka. Ako vas je akademski ili prosto fanovsko-hobistički zanimalo kako bi izgledala Souls igra na kojoj je radio tim sa višedecenijskim iskustvom na polju 3D borilačkih igara, Nioh vam daje tu neponovljivu priliku. Rezultat je beyond impresivan u većini bitnih gameplay elemenata.

Ipak, zašto se zaletati s objašnjavanjem kinematike i akcione mehanike kad na trenutak možemo da udahnemo mirisnu paru setne refleksije pri ceremoniji čaja i bistrimo o zapletu igre? Nioh je priča o natprirodnoj pozadini perioda Sengoku srednjovekovnog Japana, u kojem je dugogodišnja sveopšta klanica dovela do pucanja barijere između svetova i poplave duhova podnebesja iz japanske mitologije, famoznih yokai demona. Spletom volšebnih okolnosti, tu se našao engleski plaćenik Vilijem Adams, istorijska ličnost koja je poslužila piscu Džemsu Klevelu kao inspiracija za kreaciju Džona Blektorna u romanu „Šogun”. Njegova (istorijska) uloga savetnika moćnom Tokugavi ovde je predstavljena u mnogo „korporalnijoj i visceralnijoj” formi jer za račun daimjoa čiji je klan vladao Japanom od kraja Sengokua do modernih vremena momak silom rešava jedan po jedan demonski problem, čisteći Japan od svih tragova natprirodnog zla. Dalji razvoj priče pomalo je konfuzan jer je u narativ forsirano ubačena tzv. „amrita”, mineral koji vrši gejmplej funkciju duša (Souls igre) ili krvnih ehoa (Bloodborne) kao primarna valuta za napredak lika u igri. No, u odnosu na kriptičnost prosečnog Soulsa, Nioh je kudikamo jasniji i donekle prizemniji kad je reč o literarnoj gradnji okruženja i okolnosti i motivaciji protagonista i negativaca.

Generalno gledano, sistemske osnove Nioha gotovo su identične bilo kom Souls naslovu, makar dok ne provalite dubinu borbenog sistema igre. Nioh je hard-core akcioni RPG sa preciznom melee borbom, gde se glupost i srljanje plaćaju glavom, a strpljivost i metodičan pristup nagrađuju uspehom na borbenom polju. I ovde smrću ispuštate svu prikupljenu valutu za levelovanje, s tim što dobijate jednu šansu za njen povraćaj nakon ponovnog spawnovanja pored mini-oltara koji vrši funkciju bonfirea. Stalno morate da vodite računa o izdržljivosti koju gubite zamasima i udarcima, kalkulišući najbolji momenat za taktički predah u svakom fajtu.

Najveća kvalitativna razlika između Nioha i svih Souls klonova jeste u borbenom sistemu koji je ovde neuporedivo kompleksniji i ima mnogo više finesa. U Souls igrama tradicionalno imate primarni i sekundarni napad, uz jedan eventualni specijal koji je vezan za određeni primerak oružja. Sve finese u Soulsima svode se na reflekse, pozicioniranje i min-maxing statistika koje dovode do najboljeg rezultata u određenom stilu igre. Nioh nudi sve nabrojano, uz dodatak borbenih stavova i složenih kombo poteza. Hladno oružje je podeljeno na nekoliko kategorija (katana, katana + vakizaši, koplje, sekira, dvoručni čekić i kusarigama, nekakvo sečivo na lancu) i ima visoki, srednji i niski stav. Svaki od stavova ima svoje prednosti i mane, kao i različite vrednosti napada, odbrane i jedinstvene specijalke. Primera radi, udarci izvedeni iz visokog stava prave najveći demidž, ali brzo cede izdržljivost, pogotovo pri blokiranju. Kombo poteze otključavate levelovanjem, ulaganjem samurajskih poena u željenu disciplinu određene oružane kategorije, što će vas vrlo rano naterati na specijalizaciju. Džekovi svih trejdova ovde su kudikamo slabiji od usko fokusiranog specijaliste za tačno određeno oružje. Tokom borbe sa većinom yokai protivnika imate potrebu za specifičnom akcijom koja najviše podseća na aktivni reload u Gears of War igrama. Naime, mijazmu koju ispuštaju, a koja vam sprečava obnavljanje stamine, možete ukloniti pravovremenim izvođenjem „ki pulsa”, što svakom fajtu daje specifičan ritam, ali i zahteva dodatnu koncentraciju. Odlična novina je i činjenica da za protivnike, pa i za bossove, važe ista pravila u pogledu stamine: ako ga dobro iznabadate ili naterate da stalno maši zamasima, staće da se odmori, baš kao i vi, što možete da iskoristite za kontranapad i siguran kritikal.

Sledeća razlika u borbenom sistemu Nioha i Soulsa tiče se apsolutnog preimućstva melee borbe u Niohu. Lukovi, strele, puške i kubure imaju pomoćni karakter jer u borbu nosite svega nekoliko metaka/strela/kugli. Isto važi i za magiju i ninđucu, koji u igri imaju pomoćnu ulogu, najčešće rezervisanu za debuff protivnika ili obezbeđivanje nekog bonusa.

Još jedan momenat koji svetove Soulsa i Nioha seče kao Mojsije Crveno more jeste kvalitet boss protivnika. Ovde pre svega mislim na distinkciju između (pomalo umornog) dizajna bosova u Dark Soulsu III i organski friškog pristupa koji imamo u Niohu. Tačno se vidi da su igru dizajnirali sveži prsti i odmorni mozgovi pošteđeni bagaža prošlosti i više puta rabljenih ideja. Bosova ima kao kusih pasa i zaista ćete se nagledati i naseckati originalnih kreacija koje će vas propisno namučiti. Nioh je teži od svake Souls igre, a izazovniji je i od ekspanzije za Bloodborne, tako da možete da očekujete krv, suze i znoj i radost pri svakom uspehu.

Najkrupnija negativna razlika u odnosu na Souls igre jeste potpuno odsustvo otvorenog, nelinearnog i isprepletano-integrisanog sveta igre. Umesto slobode, Nioh nudi dugačku seriju instanciranih misija koje selektujete na kampanjskoj mapi, birajući između glavnih i sporednih misija. Ne mogu da kažem da je to kardinalna šteta jer su tereni u misijama dovoljno prostrani i raskošni da daju iluziju globalne nelinearnosti, ali je činjenica da bi sve bilo impresivnije da je utkano u jednu krupnu celinu. Sporedne misije i njihova teža, tzv. „twilight” varijanta tu su da vam olakšaju kompletiranje obaveznih jer njihovim odrađivanjem možete da odskočite na polju levelovanja od minimalnog preporučenog nivoa za određeni kampanjski zadatak. U pitanju je, je li, fensi osmišljen grind, ali tako nešto je uobičajena stvar za ovaj tip igara. Blago mi se ne sviđa ni koncept loota u igri, koji u velikoj meri podseća na Diablo III i koji je po kvantitetu dropova izuzetno naporan. Svaki, čak i najbeznačajniji protivnik kog umlatite pored doze amrite izbaciće makar jedan komad oružja ili oklopa koji su klasirani od belih do ljubičastih. Nakon svake uspešne misije moraćete da uložite desetak minuta da analizirate inventar i vendoru uvalite sav nepotrebni treš.

Nioh je igra koja suvereno vlada s tehničke strane. Kao i svaka platformska ekskluziva, i ova igra je u potpunosti optimizovana za hardver kojem je namenjena, iz kog cedi poslednji molekul snage. Vlasnici konzole PS4 Pro mogu da biraju da li žele da igraju u 30 ili 60 fps sa manjim nivoom detalja: u praksi se taj manji nivo ne vidi, ali se dobitak u frejmovima i te kako oseti.

Kad sam posle skoro pedeset sati igranja otišao na Wiki da vidim koliko još bossova ima do kraja, saznao sam da prešao tek četrdeset odsto igre! Saznanje je bilo istovremeno divno i strašno, kao nuklearna eksplozija na dalekom horizontu koja oblake boji u narandžasto. Ja nemam sto sati za jednu igru u toku jednog meseca, no way, Hose. Iako bi tjelo htjelo, a duša je voljna, Way of the Father i Way of the Editor discipline stoje kao kameni kipovi na obalama reke Anduin koji rukom pokazuju da se vratim nazad i da se ne glupiram or else. S druge strane, za nekog ko planira da potroši šezdeset evra za igru, ali se nećka, ova vest biće blagotvorna jer će iz Nioha moći da izmuze čitavo polugodište dobrog igranja. Tradicionalno, Souls igre i Souls klonovi pokazuju pravo lice tek u Game+ sesijama, a nijedan pravi fan neće da odustane pre finiša Game+3.

Dakle, tri stotine sati kvalitetne, hard-core borbe koja je bolja od prosečno dobrog seksa. Na pamet mi ne pada aktivnost koja ima bolji količnik zabave i novčane investicije... Nioh razvaljuje i to je jedini mogući zaključak ovog plemenitog teksta.