Ima li boljeg načina da se provede jul od ponovnog, serijskog igranja kompletnog serijala Command & Conquer, od prvog Sinensija iz 1995. do ubogog Tiberium Twilighta iz 2010. godine, zaključno sa svim Red Alertima, naravno bez nesrećnog Renegadea? Ako ga ima, ja ga ne znam, a ni ne želim da znam jer osmeh je sleđen, a mozak pršti od sinematika.

U kući Kuzmanovića ovog jula sve je bilo u znaku tiberijuma: pila se kafa zaslađena tiberijumom, sedmomesečno dete se hranilo zelenom kašom od spanaća (tiberijuma!), a umesto pop-šansona iz plejera je prštao „Hell March”. Sa žarom komarca koga privlači pirotehnika pratio sam trenutno aktivne ratne sukobe na planeti kad mi je u umu sevnula sinapsa zadužena za povezivanje oblika i pojmova. Islamska Država, do onomad poznata kao ISIS, koja je za nekoliko dana zagospodarila severom Iraka i Sirije, nije ništa drugo do Brotherhood of Nod! Munjevita gerilska taktika, korišćenje sofisticirane i efikasne propagande, lake i brze jedinice koje se pojavljuju i nestaju u treptaju oka... Totalni Brotherhood of Nod sa svim raketašima, fanaticima i raider bagijima, organizacija kojoj fale samo stealth tenkovi da bi bila apsolutno uporediva s igrom.

Idemo dalje... Umesto tiberijuma Islamska Država harvestuje naftu i u tom cilju je i zauzela one silne rafinerije u Iraku. Pred sobom ima visokotehnološke angloameričke globaliste s teškom tehnikom, tenkovima s dve cevi i moćnom avijacijom, čiji se operativci u hi-tech klimatizovanim prostorijama nesrazmerno znoje dok zure u liniju fronta koja se menja brže nego refresh slike na monitoru.

A gde im je Kejn? Kamo ta paralela? Tu je i on, budite bez brige... Vođa Islamske Države je Abu Bakr al-Baghdadi, harizmatični bradonja koji za sada nije potpuno ćelav, ali se vidi da radi na tome. Lik je neuhvatljiva nepoznanica zaslužna za organizovanje najspektakularnije transformacije gerile u oružanu silu još od Vijetkonga, koja u svojim redovima ima profesionalne propagandiste holivudskog kalibra. Mainstream mediji vam to nisu prikazali, ali uz malo gerilskog googlanja možete pronaći njihovu propagandu, od kvalitetno produciranih džihad-vacation filmova za srednje ili manje obrazovanu publiku, do suptilnih promo vinjeta za pametnu decu. Na jednoj takvoj slici, namenjenoj mladim fanovima pucačkog multiplayera iz bogatih zapadnih država, stoje dva naoružana lika koji kažu: „Ovo je naš Call of Duty, a mi se respawnujemo u Dženetu”. Genijalno! Neverovatno mi je žao što ustanici iz Novorusije nemaju tako dobru propagandu nego se sapliću o niskoprofilne smicalice koje im serviraju CNN i CIA. Zar je toliko teško povući paralelu sa Luzitanijom, Tonkinškim zalivom i Markalama i objasniti svetu da su Amerikanci odgovorni za obaranje malezijskog aviona?

Dobri poznavaoci Command & Conquera naglasiće s pravom da sva frka oko Islamske Države u mnogo većoj meri evocira uspomene na C&C: Generals, prvenstveno zbog karaktera ustanika i vidljivog odsustva SF elemenata u njihovom nastupu. Ja kažem i da i ne, pre svega zbog uloge Kine kao američkog saveznika u borbi protiv terorizma, a u misiji oslobađanja Evrope, što je totalno „ma daaaaj...”

Kako li će se završiti ova igra(nka) s Islamskom Državom? Možda kao u prvom Command & Conqueru, salvom iz orbitalnog jonskog topa na hram u Sarajevu (GDI kraj) ili Kejnovim baršunastim glasom koji vam nudi izbor lokacije za sledeći napad (NOD kraj)? Bilo kako bilo, globalisti su dobili novu temu za razmišljanje, mada su za sada bezbedni u svojim transatlantskim jazbinama jer se venom hoverkraft i stealth tenk još ne nalaze na soškama raspoloženih sunitskih junoša.

Zvuči kao da se im se divim, ali ne, u pitanju su samo radoznalost i fascinacija paralelama između proročki orijentisanih gejm dizajnera i realnih dešavanja koju vučem već tri decenije, od pradavnog sleeper hita s Amige i ranog Mekintoša koji mi je za vjekov zarobio maštu. Balance of Power iz 1985, naslov u kojem je SFRJ bila označena kao zemlja visokog rizika, a Kosovo na mapi teksturirano kao „volatile” teritorija, igra je čiji smo rasplet svi videli manje od decenije kasnije. Bio sam zaprepašćen činjenicom da se sve raspalo u skladu s prognozama i pita- grafikonima iz igre.

Zahvaljujući statusu medijskog parije, igre su mnogo godina imale privilegiju da pletu fantazije koje bi u mainstreamu bile označene kao reakcionarne ili subverzivne. Neke od atraktivnijih vojnih geopolitičkih gaming fantazmagorija se, nažalost, još nisu obistinile: kao nestrpljiva mlada čekam invaziju slobodnog sveta na Ameriku, temu nebrojenih naslova u poslednjih dvadeset godina. Preveliki pljuc udalj, reći će neko, ali nikad ne reci nikad, kažem ja. AK 47s for everyone!