Peti Hitman nije Hitman. Umesto da pažljivo i koliko-toliko slobodno planira ubistva na velikim otvorenim lokacijama, novi Hitman se šunja od tačke A do tačke B. Hitman je postao Sneakman. Tačnije, postao je Sem Fišer.

Blood Money, četvrti deo serijala, usavršio je ono čemu je franšiza do tada težila. Imali ste metu, proučavali ste je i tražili priliku da je eliminišete na najelegantniji način. Takvih nivoa u Absolutionu ima malo, ali kada ih ima, veoma su dobri, jer nude više maštovitih načina da eliminišete metu, pored klasičnog pristupa „metak u lice”. Bićete strpljivi, prerušićete se, proučićete navike svoje mete i to će vam se isplatiti.

Međutim, najveći deo igre sastoji se od skrivanja iza zaklona i pamćenja ruta protivnika kako biste neopaženo stigli do vrata koja vode do sledećeg nivoa. Možete i da se prerušite u nekog, ali upotrebna vrednost „kostima” uglavnom i nije baš velika, pošto je taj sistem sada realističniji, u smislu da vas drugi pripadnici klase u koju ste se prerušili veoma lako provaljuju. Ako ste se maskirali u policajca, drugi policajci će vas „nanjušiti” na deset metara. Da li su te promene dobre ili loše, zavisi pre svega od ličnih afiniteta. Međutim, kada jednom prihvatite činjenicu da igrate nešto što ima više dodirnih tačaka sa Splinter Cellom nego sa Hitmanom, možda ćete doći do zaključka da igra i nije toliko loša.

Srž zabave u Absolutionu zasniva se na sistemu trial & error, što nije loša stvar kada su vaši neuspesi rezultat vaših grešaka, a ne posledica bagova ili nelogičnosti u dizajnu igre. A tako je u Absolutionu. U redu, pojavi se poneki glič tu i tamo, ali ništa strašno. Klasičan izazov u novom Hitmanu izgleda ovako. Čučite u hodniku i čekate da dva stražara ispred vas završe kratak razgovor. Kada se to desi, jedan od te dvojice će vas primetiti. Sledi reload. Sada ne čekate u hodniku već u obližnjem kontejneru. Stražar prolazi, vi izlazite iz kontejnera, ali prerano - stražar vas je primetio. Reload. Ovog puta izašli ste iz kontejnera na vreme i put je čist. Nastavljate niz hodnik, kad ispred vas iskoči drugi stražar - reload. Sledeći put ponavljate celu proceduru, ali se krijete iza stola dok ne prođe i drugi stražar. I tako sve dok ne stignete do checkpointa.

Takav vid gejmpleja je relativno zabavan i retko dovodi do frustracije. Ipak, tu postoji nekoliko problema. Prvo, ne možete da sačuvate poziciju kad god poželite, već figuriše sistem checkpointa. Nemamo ništa protiv toga, ali smeta nam to što su checkpointi često veoma udaljeni. Drugo i mnogo bitnije, takav gejmplej je samo relativno zabavan. Retko kad smo se osetili zadovoljno nakon kompletiranja posebno teške deonice iz n-tog pokušaja. Mislimo da je to zbog toga što nagrada baš i nije opipljiva. U prethodnim Hitmanima dobijali ste je na razne načine, a ovde se samo prošunjate svima iza leđa - big deal.

Kada stvari zaguste, što se često dešava, sigurno ćete poželeti da se obračunate s protivnicima kao pravi muškarac. Zato je dobro to što je akcija veoma lepo izvedena. Osećaj prilikom pucanja je dobar, a i cover sistem. Da su hteli, autori igre mogli su da naprave odličnu pucačinu. Čak nam je žao zbog toga što to nisu učinili, kad već nisu hteli da naprave punokrvno Hitman iskustvo.

Dobra stvar je to što Absolution nije monoton - ima malobrojne klasične Hitman momente, mnogo svedenog šunjanja, dosta pucanja (ako to želite), a tu su i razne specifične situacije. Takođe, postoji i takozvani instinkt, koji je ograničen i koji se najčešće koristi onda kada morate da prođete pored likova koji bi vas inače provalili.

Za razliku od prethodnih Hitmana, Absolution zaista poklanja dosta pažnje priči. Na početku igre, 47 ubija Dajanu, svog poslodavca iz dosadašnjih nastavaka, koja se zamerila Agenciji time što je rešila da pomogne devojčici Viktoriji, koju su u Agenciji trenirali da postane hitgirl. Ipak, 47 se sažali na Viktoriju, jer ne želi da se ona pretvori u monstruma kao što je on, te tako postaje neprijatelj Agencije. Odatle podnaslov igre - Oprost.

Priču kao da je pisao neko ko se mnogo divi Tarantinu, ali ne shvata zašto je on toliko cenjen. U Absolutionu su svi zli i stilizovani, ali bez one komike koja je karakteristična za Tarantina. Dok gledate njegove filmove, znate da je to samo zezanje, a priču Absolutiona kao da su njeni autori zaista shvatili ozbiljno. Puna je nasilja i glupih likova bez ikakvog smisla/pokrića. O dubini naslovnog junaka da i ne govorimo...

Ipak, ono što relativno zabavnu igru čini vrednom utrošenog vremena a glupu priču donekle gledljivom jeste produkcija. Absolution izgleda i zvuči veoma lepo, kontrole su urađene kako treba, režija međuanimacija je na visokom nivou, a i glumci su pošteno odradili svoj posao, mada Hitmen možda previše zvuči kao Kristofer Voken. Očigledno da je na ovu igru utrošeno mnogo para, te zato zaslužuje oprost, ali s nadom da će sledeći nastavak (koji je Square Enix inače već najavio) ipak biti bolji.