Jurij je kosmoplovac, kao što i dolikuje nekom ko nosi takvo ime. Jedan je od najboljih pilota u floti Planete majke. Naspram njega nalazi se Grigorij, svemirski lupež, kosmički pirat koji se sa svojom grupom propalica sprema da napadne miroljubivo stanovništvo pomenute planete. Očekivano, Jurij je jedini sposoban da mu se suprostavi. Posle kratkog okršaja u stratosferi, dolaze u pat poziciju, te obojica završavaju na nepoznatoj planeti, prisiljeni da sukob nastave na tlu.

Out There Somewhere je platformer sa blagim primesama logičkih problema, delo omanjeg brazilskog studija po imenu Miniboss. Osnovu mehanike čini korišćenje teleportacionog pištolja koji, srećom, funkcioniše drugačije nego što smo mogli da pretpostavimo. Naime, umesto sada već ustaljene ideje o postavljanju dva nezavisna portala između kojih može slobodno da se kreće, Brazilci su se odlučili za svežiji pristup. Igrač iz posebnog pištolja ispaljuje kapsulu koja putuje pravolinijski, a kada naiđe na prepreku, Jurij se putem komplikovane nauke stvara na mestu udara.

Prva varijacija na temu stiže zahvaljujući činjenici da se smer i brzina kretanja očuvavaju pri teleportaciji. Po ovladavanju osnovnom mehanikom, nivoi počinju da se zasnivaju na uspešnom vezivanju više kvantnih skokova. Kao što smo već pomenuli, više platformisanja, manje mozganja. Pored telepištolja, Jurij će se u jednom trenutku dočepati i običnog, dosadnog pištolja, koji se koristi za tamanjenje protivnika, ali i privremeno rušenje određenih prepreka.

Mehanika se ne razvija mnogo dalje od ovoga, koketirajući sa još ponekom složenijom idejom, ali nikad joj se ne posvećujući u potpunosti. Naravno, ovo nikako nije mana već samo zapažanje, jer je ono što je dostupno savršeno usklađeno.

Međutim, pravi problem leži u dužini igre. Za privođenje kraju ove vrcave avanture biće vam potrebno oko dva sata - taman kada se naviknete na filozofiju ovog naslova i odomaćite u njegovom svetu, priča će se završiti. Ne samo što je narativna isplata neodgovarajuća, već i celo iskustvo deluje nasilno prekinuto. Da je reč o dva sata lepo zaokruženog i gustog tkanja, ne bismo imali primedbe. Nažalost, nije tako. Out There Somewhere se završava na usiljeni, veštački način, svojstven demo verzijama.

Audio-vizuelna estetika odgovara kako tematici tako i granicama koje je budžet postavio. Grafika je pikselizovana, uz obilje crvene i njoj srodnih boja, koje uspevaju da (ne tako suptilno) asociraju na Rusiju iz doba Hladnog rata. Muzika je vedra i razdragana, podjednako pomodarski zastarela.

Out There Somewhere nikako nije loša igra. Svakako je vredna sitniša koji autori traže za nju. Kraj deluje spetljano i prenagljeno, a ceo projekat ostavlja utisak uvoda u nešto veće što bi trebalo da usledi, a verovatno neće. Uprkos tome, OTS nas je dobrano zabavio. Gorkom ukusu koji je zaostao u ustima prethodila je poštena doza šećera. Ako možete da istrpite to malo gorčine koja čeka na kraju puta, slobodno se posvetite ovoj igri.