Istorija se ponavlja. Primenjena na kompaniju Nintendo, ova izreka dobija posebnu dimenziju. Ako zanemarimo poslovne promašaje iz kojih Japanci nikako da izvuku pouke (da ne ureknemo, Wii će izgleda proći bolje od svojih prethodnika, prim. aut.), ne možemo da ne primetimo kompulzivnu naviku da se uhvate za neku igru i provlače je kroz svaku generaciju konzola. Pre deceniju i po, u paketu promotivnih igara za revolucionarni SNES pojavio se Pilotwings, kolaž mini-igara u kojima su igrači pilotirali arhaičnim dvokrilcima i helikopterima i izvodili akrobatske manevre. Pet godina kasnije Nintendo 64 dobija Pilotwings 64, takođe u službi demonstracije novih mogućnosti, u ovom slučaju 3D grafike i analognog upravljača. Gamecube za svog kratkog života nije dočekao sopstvenu verziju igre, a kada je Hudson Soft (Konami) najavio Wing Island za Wii, bilo je jasno da je na pomolu duhovni naslednik Pilotwingsa. Nažalost, ova igri niti je zabavna kao original, niti služi kao naročito dobra demonstracija hardverskih potencijala nove konzole.

Nalazite se u ulozi pilota početnika, antropomorfnog vrapca koji je od dede nasledio aviončić kojim treba da zaradi novac za unapređenje posla. Do valute dolazite učestvovanjem na aeromitinzima i obavljanjem poslića za lokalne trgovce na ostrvima rasutim po nekom nedefinisanom okeanu. Nikakvog nasilja, „teških” reči i drugih PG13 elemenata nema ni u tragovima, pa će strogi moralisti i crkveni glasnogovornici moći da odahnu. Super, a šta je s osnovnom premisom svake igre - zabavom?

Wing Island koristi sve prednosti Wii upravljača. Wiimote držite u standardnom položaju, sa vrhom usmerenim prema IC senzoru, što je krajnje neobično. Upravljačka shema koja odudara od prirodne - logično bi bilo da se daljinac drži horizontalno kao volan ili uspravno kao palica - zadaje dosta problema. Trening misije su kratke i instruktivne, komande ćete memorisati za tri minuta, ali ruku nećete lako „neštelovati” na položaj kojim biste držali katanu ili bejzbol palicu. U solo misijama pilotiranje nije naročito teško, ali kada dođe vreme da se s eskadrilom od pet aviona u formaciji provučete ispod mosta, igra će pokazati svoje ružno lice.

Probleme s upravljanjem bismo možda i oprostili kada bi misije bile iole zanimljive. Jednolični zadaci (isporučivanje paketa i bušenje balona), jedne te iste prepreke i uporno terorisanje retardiranim dijalozima ubijaju i ono malo entuzijazma koji zaiskri na početku igre. Ambijent je lepo oslikan, postoji puna sloboda kretanja u svim pravcima, ali mimo predviđene rute nema praktično ničega što se može istražiti. Igra je operisana i od dobrog osećaja brzine, pa će letenje tik uz površinu zemlje pod punim „gasom” biti uzbudljivo kao vožnja na ringišpilu. Utisak je nešto bolji u režimu za dva igrača, gde vaš kolega pilotira pomoću nunchuk upravljača, ali ni to ne popravlja gorak ukus. Wake up call za Nintendo: vratite nam Pilotwings, ovo je smešno!