Dobra vest je da ništa nisu menjali. Loša vest je da ništa nisu menjali. Koja od ove dve izjave će vam se učiniti tačnijom, u potpunosti zavisi od toga u kakvom ste psihofizičkom stanju dočekali kraj F.E.A.R.-a. Extraction Point, prva ekspanzija za prošlogodišnju horor pucačinu, nastavlja tačno tamo gde je original stao. Ovo podrazumeva, pored hiperkinetičkog napucavanja sa inteligentnim protivnicima, novu turu tumaranja kroz jednolična skladišta, kancelarije i gradilišta. Ništa se, dakle, suštinski nije promenilo, osim možda subjektivnog osećaja da je igra sada nešto manje zahtevna, zahvaljujući generalno osveženom hardveru u prosečnoj mašini (mada, opet, framerate opasno pada čim se nađete na otvorenom).

Ako vam je priča u originalu bila na ivici razumljivosti, nemojte se nadati da će Extraction Point bilo šta razjasniti. Štaviše, nove misterije će samo još više pogoršati situaciju: zašto Alma traži vašu pomoć, ako istovremeno šalje svoje spodobe na vas? Zašto vam se prikazuje čas u formi devojčice, čas kao odrasla nakaza? Da ne postoje možda dve Alme? I kako to da Fetel, koga ste onomad počastili metkom u čelo, još uvek diriguje svojom kloniranom vojskom i telepatski vam šalje kriptične komentare? Totalno ignorišući narativni bonton, Extraction Point nagomilava pitanja koja će vas kopkati tokom igranja, da bi se potom završio, a da vas ne udostoji bilo kakvog smislenog kraja.

Vatreni obračuni su zato i dalje nenadmašni. Sve i bez slowmo trika sa usporavanjem vremena, razmena vatre jednostavno dostiže višu kvalitativnu razinu u odnosu na aktuelnu konkurenciju (možda se po nivou adrenalinske kakofonije još jedino Call of Duty 2 nalazi u istom komšiluku). Zvuk, fizika i vizuelni efekti zajedničkim snagama doprinose tome da akcija prosto drmusa ekran. Od novog oružja dobili smo lasersku pušku i brutalan šestocevni mitraljez. Obe prinove su zabavne same po sebi, ali kada se uporede sa postojećim arsenalom, nisu dovoljno korisne da nadomeste stare favorite. Nešto zanimljiviji je portabl turret koji možete zakačiti za bilo koju površinu, mada je njegova upotrebljivost opet vezana za vrlo specifične momente u igri.

Stiče se utisak da je ekspanzija nešto teža od originala. Redovno ćete se sukobljavati sa gomilom protivnika odjednom, a novi neprijatelji su takođe po pravilu krajnje nezgodni. Ovo se posebno odnosi na dvonožni tenk u podzemnom parkiralištu koji će odbijati da umre ma koliko raketa i granata mu poslali pod noge. Igra se pred kraj skoro u potpunosti okreće hororu. Tokom poslednjih pola sata, realni svet i fantazmagorične vizije počeće da se prepliću na način koji dosta asocira na serijal Silent Hill. I taman kada igrač posle šest sati jednoličnog lutanja i napucavanja (ma koliko da je kvalitetno) bude spreman na velika otkrovenja, dolazi kraj slabašan kao mokra petarda. Poruka je jasna: čeka nas sequel.