Dark Messiah of Might & Magic je simpatičan akcioni RPG hibrid: dašak Obliviona uobličen kroz sličan borbeni sistem (svaki dalji resemblance tu prestaje), fragmenti System Shocka s kojim je sistem razvoja lika više nego umesno porediti, dizajn nivoa koji podseća na Arx Fatalis (prethodnu igru Arkane Studiosa)... Pozitivan šmek prvog utiska kojim smo ispratili demo verziju igre i dalje je tu, mada je određeni procenat ispario iz nekoliko bitnih razloga. No, o tome ćemo malo kasnije.

Ukoliko pripadate obimnoj legiji fanova franšize Might & Magic, ovde ćete, osim fragmenata lorea koji čini okosnicu priče, naći malo toga prepoznatljivog. Naravno, poznati primerci bestijarija prisutni su u obliku mobova koje ćete seckati i spaljivati tokom 10 prostranih single-player nivoa, ali nekako nedostaje onaj cozy šmek koji je sastavni deo ovog univerzuma. Možda je malo neumesno porediti ovako specifično dizajniranu igru sa poteznim strategijama i klasičnim RPG-ovima (pre nego što je dotični spinoff zabrazdio u blatnjave vode bagovite niskobudžetnosti). Stvar je verovatno u prečestoj promeni razvojnih timova koji su se ređali posle propasti 3DO-a, što je prilično zamutilo inicijalnu viziju koju obožavaju milioni igrača. Sve u svemu, DMoMM bi se mirne duše mogao zvati Dark Messiah of Cursed Dungeons/Evil Fantasy Land/ Cruel Medieval World. M&M prefiks ovde predstavlja samo par reči odvojenih interpunkcijom.

Priča koja prati igru predstavlja standardno sročeni fantasy kliše. U ulozi ste Saretha, apprentice čarobnjaka koga mentor šalje u naizgled rutinsku misiju asistencije kolegi wizardu u udaljenom gradu, dajući mu mentalnog saputnika u liku misteriozne sukube. Dotična „osoba” obezbeđuje solidnu dozu naracije u gotovo svakoj prilici, obezbeđujući dijaloške deonice i odnos koji podseća na vezu Cortane i Master Chiefa iz igre Halo (s razlikom što je ova drastično zlokobnija i nadasve perverzna). Literarni zaplet vrlo brzo dobija sinister obrt, ubacujući u jednačinu moćnog demona koga će prema proročanstvu osloboditi njegov sin. Sarethova uloga postaje centralna, potraga za misterioznim artefaktima frenetična, kampanjski kliše postaje jasan kao dan (ko, ah, ko li je demonov misteriozni sin?)... Sve u svemu, solidna, mada predvidljiva i ni po čemu originalna potka za opravdanje linearne makljaže kroz pomenutih 10 poglavlja.

Dark Messiah of Might & Magic pokreće modifikovana verzija Source enginea, čiji su najuspeliji aspekti uspešno akcentovani kroz sveprisutnu i bogatu borbenu fiziku i dinamiku interakcije između vas, protivnika i okruženja. Bez obzira na to koji vid borbe ćete dominantno koristiti (hladno oružje, luk i strela ili magije), u borbi ćete uvek imati nekoliko opcija. Ubedljivo najefektniji vid makljaže jeste čisti melee koji pruža pregršt atraktivnih i brutalnih načina za eliminaciju jednog ili grupe oponenata. Možete ih seckati, šutiranjem usmeravati na šiljke na zidovima ili u provaliju, razoružati, ošamutiti jurišem i bukvalno bacati okolo. Pojedine delove okruženja možete pokupiti (burad, stolice i slično) i gađati ih radi destabilizacije, pa ih zatim dokrajčiti dok leže. Ukoliko pokupite bočice s uljem i razbijete ih o patos, protivnike možete navući u zapaljive bare koje bilo kojim vatrenim napadom (iz magijske skill „grane” ili zapaljenom strelom) možete upaliti i na brzaka ih dokrajčiti. Ukoliko ste pristalica stealth pristupa, možete ih backstabovati (uz korišćenje noževa) čime igra počinje da liči na Thief... Borbenu specijalizaciju ostvarujete investicijom talent poena koje dobijate prelaženjem misionih deonica tako da možete da napravite lik potpuno po svom ukusu.

Debalans ovog koncepta leži u činjenici da je borba prsa u prsa efikasnija od stealtha, upotrebe luka i strele ili magija. Prosta činjenica da većinu protivnika možete iz cuga ubiti navlačenjem u zamku (kasniji nivoi su ih puni), šutiranjem na šiljke ili u ponor donekle obezvređuje i obesmišljava potrebu za drugačijim pristupom akciji. Ponekad je zaista previše lako poraziti horde oponenata prostim stajanjem na mestu, čekanjem da vam priđu i upotrebom mae-gerija koji ih šalje u trenutnu smrt.

Sledeća bitna zamerka igri ogleda se u dizajnu nivoa koji je na momente prilično zamoran. Neke lokacije (pre svega hram sekte obožavalaca Pauka) pravi su lavirinti ruševina i skrivenih prolaza u kojima ćete 90% vremena provesti u nalaženju puta za dalji napredak, jedva čekajuči dahtanje iza ćoška i retke sukobe koji razbijaju monotoniju. Specijalni luk koji ispaljuje strelu sa konopcem za penjanje je esencijalni činilac velikog broja terenskih zagonetki, ali je njegova upotreba ponekad prilično nelogična i zamorna. Skeniranje svake prostorije u potrazi za drvenim površinama na plafonu i oko njega (na koje se konopac-strela „lepi”) nije nimalo zabavno.

Malo upozorenje za kraj: „neslužbena” verzija igre koja kruži okolinom nepovratno se zapucava pri kraju sedmog poglavlja tako da ukoliko nemate prilike za užitak u originalu, bolje preskočite ovaj naslov. Izbeći ćete razočaranje koje sledi posle zamrzavanja storije na vrlo interesantnom mestu, a da ne govorimo o desetosatnom igranju do te tačke koje možete da okačite mačku o brk.