Da li vam je ikada palo na pamet da na ovom svetu biva napisano više tekstova nego što biva pročitano? Gde god da promolite nos, na vas nasrću bale izloženih novina, stotine knjiga i nekoliko milijardi Internet blogova. Neizmeran broj foruma na kubni milion tema dodatno saturiše informacioni prostor: svako ima svoje mišljenje o svemu i agresivno želi da ga podeli s vama, vašom majkom, pašenogom i psom. Od tolikog graktanja i kakofonije niko nikada neće čuti istinu. Buka konfliktnih mišljenja koju stvaraju televizija, radio, izdavaštvo, kafanski razgovori, telefoniranje, panel diskusije i neobavezni chat dostiže razmere levijatana na steroidima. Svi pričaju, svi vas ubeđuju, svi govore o nečemu ili nekome. Izgubila se razlika između trgovine robom i rečima: svaki bezazleni razgovor je motivisan prodajom ili plasmanom onoga koji lansira rečenice u vašem smeru. Komunikacija je postala komercijalna i namenska, bez obzira na prividno drugačiji prefiks koji ima u zavisnosti od forme. Nekada su makar muško-ženski razgovori imali očekivanu strukturu i krajnji, nadasve razumljiv polno-flertni motiv. Danas svaki razgovor s bilo kim podseća na muvanje: velika većina muških sagovornika ne razgovara, već nestrpljivo čeka svoj red da počne sa monologom, trudeći se da vas nečim impresionira. A i sve više ima homoseksualaca, pogotovo u većim gradovima. Nekad stvarno nisam siguran da li neko želi da se osladi mojom zadnjicom, da mi nešto proda ili iskamči, da me ubedi kako je kul ili da kroz verbalno-mentalni egzercir sebi u svojoj glavi podigne cenu. Ponekad se zaista osećam kao bokserska vreća koju pesniče nepotrebnim informacijama, stavovima i pogledima na svet koji me uopšte ne interesuju. Cela planeta se lagano pretvara u jednu ogromnu mutiranu Italiju, gde svi blebeću, gestikuliraju, unose vam se u lice, žučno brane svoje stavove o superiornosti Kapričoze nad Kvatro Stađoneom i nose lančiće i MP3 plejere na dlakavim prsima. Država čiji vojnici padaju u nesvest kada čuju puščanu paljbu u daljini postala je apsolutni pobednik u ratu za umove i duše. Paradoks galaktičkih razmera, zar ne?

Počeo sam da mrzim komunikaciju i razmenu mišljenja bilo kog tipa. Prošlo je puno vremena od kada me je neko poslednji put oduševio nekim pametnim zaključkom, opaskom ili rečenicom. Jedan prijatelj me ubeđuje kako je došlo vreme da napravim svoj blog gde bih dnevno iznosio lične stavove na najrazličitije teme, nevezano za igre i kompjuterski svet u širem smislu. Da, planeti Zemlji samo još to fali pa da postane idealno mesto za život. Još jedan generator stavova koji bi prividno služio za relaksaciju, smeh i kolumnističko ispravljanje nepravdi, ali realno za pothranjivanje ega gladnog pažnje. Ja nisam gladan pažnje, ona mi smeta i nervira me, stoga thanks, but no thanks.

Da sumiram problem: svet je prepun ogromne količine potpuno nepotrebnih informacija. Ljudi se na njih primaju i počinju da funkcionišu kao repetitori, transmitujući ih dalje obogaćene otiskom projekcije težnji i željom za sopstvenom promocijom. To me veoma smara, a verujem da nisam jedini. Ideje o slobodama, jednakostima i podjednakim pravima su shvaćene na potpuno pogrešan način: sloboda da se kaže ne mora da podrazumeva da svako mora da se ponaša kao megavatna antena. Prema tome, everybody shut the f*** up, please! Makar na trenutak.

Efikasno rešenje nije i ne može biti izolacija, već zakorak u okruženje koje vam donekle odgovara. Upravo zato mislim da su masivne multiplejer igre divna terapija protiv realnog smaranja. Socijalizacija u okviru njih je na samom početku makar podnošljiva, ali vremenom preraste u vrlo prijatnu. U većini slučajeva su u pitanju poluzatvoreni sistemi koji ne dozvoljavaju nasumične upade bolida. Možda je bolje reći da su mehanizmi za odsecanje nepoželjnih neuporedivo efikasniji nego u realnom životu: ako vas neko davi, stavite ga na /ignore bez neudobnog načina na koji se rešavate gnjaveža u realnom životu. Bez tužnih pogleda, verbalne tenzije, teških reči ili naknadnog opanjkavanja iza leđa. Superiornost i viša „rezolucija” životne komunikacije često podrazumeva koštac sa nečijim pasivno-nasilnim egom s kojim se rvete u rangu beonjača dok neko ne odustane. Ovde takve akrobacije koja jede energiju i kvari dan jednostavno nema. To što ne mogu da vidim nečiji izraz lica, boju košulje ili osetim miris mošusnog dezodoransa nimalo ne smeta. Bitno je da mogu da ubijam zmajeve sa ljudima koji su mi simpatični, bez bojazni da će neko da mi zasedne na lobanju.