Roman „Čarli i fabrika čokolade” potpisao je čuveni dečji pisac Roald Dal (1916-1990), ekscentrični Velšanin čije knjige predstavljaju jedinstvenu mešavinu crnog humora i istinske topline. Koncept njegovog opusa, u kojem se odrasli tretiraju kao „neprijatelji deteta” i bivaju izloženi grubim napadima, fascinirao je milione mladih čitalaca koji su imali priliku da uživaju i u nekoliko filmskih adaptacija njegovih romana (poslednja je „Matilda” Denija De Vita).

Novi film Tima Bartona („Betmen”), u kojem glavnu rolu tumači Džoni Dep, ekranizacija je priče o uvrnutom proizvođaču čokolade, Viliju Vonki, i Čarliju, siromašnom dečaku velikog srca koji živi u senci Vonkine neverovatne fabrike. Budući da je i sam tokom detinjstva bio isključen iz porodice, Vonka organizuje takmičenje za decu, čiji će pobednici moći da se prošetaju fabrikom u koju niko, osim njenih radnika, nije kročio više od petnaest godina. Petoro dece, među kojima je i Čarli, izvlače zlatne karte iz Vonkinih čokoladica i osvajaju nagradno putovanje u misterioznu fabriku. Čarli biva opčinjen svime što vidi u fabrici i postaje deo Vonkinog fantastičnog sveta...

Umesto da bude još jedna pitka adaptacija filmskog hita za najmlađe, poput Robotsa ili Madagascara, Charlie and the Chocolate Factory je u mnogo čemu podbacio. Priča počinje atraktivnom animacijom koja opisuje Vonku i njegovu fabriku, a prvi nivo upoznaje nas sa Čarlijem i njegovim fizičkim atributima, dok jurca za novčanicom od deset dolara (skakanje, podizanje kutija i gajbi, penjanje). Kada se konačno dočepa novčanice, Čarli će se sankati ulicom u kanti za smeće, u klasičnoj driving sekvenci, koja još uvek obećava dobru zabavu (dobra muzika, lepo animirani likovi i jednostavno upravljanje). Kada se nađete u fabrici, igra dobija novi karakter i postaje smeša pristojne grafike, dobrih ideja i kriminalno loše realizacije.

Čarlijev zadatak u fabrici je da pronađe radnike (Umpa-Lumpe) i natera ih da rade svoj posao kako treba. Postoji nekoliko tipova Lumpi koji su specijalizovani za različite zadatke: jedni skupljaju slatkiše, drugi krpe napukle cevi, treći popravljaju električne instalacije. Lumpama izdajete tri osnovne naredbe (work, follow, wait), pri čemu podaci na ekranu pružaju dobar uvid u to šta radnici kojima upravljate mogu da rade, koliko ih je na broju i koja su im trenutna zaduženja. S Lumpama ćete se još i nekako snaći, ali će zato kretanje kroz fabriku biti uzrok teške glavobolje zbog nepreciznih kontrola i stalne potrebe za izvođenjem teških manevara koje ćete ponavljati do besvesti. Skokovi se ne mogu precizno oceniti, komande nekada ne reaguju, dok kamera kumuje nepreglednom okruženju: lako se „zaglavljuje” između zidova i često menja perspektivu u trenutku kada to nikako ne bi smela da uradi. Pojedini zadaci su nelogični, na brzinu smišljeni, pa igrača ostavljaju bez ideje šta i kako treba da uradi.

Pravljenje zabavne igre o Čarliju i Vonki nije bio zadatak koji je Take 2 trebalo da poveri High Voltage Softwareu. Još jedna odlična ideja sahranjena je aljkavom realizacijom koja se može opravdati jedino vremenskim ograničenjem (igra je po svaku cenu morala da se pojavi u prodaji paralelno s premijerom filma).