Jedan od napora da se napravi presek kroz noviju istoriju elektronske zabave jeste monografija „1000 Game Heroes”, autora Davida Šokea (David Choquet), koji je kompjuterskim novinarstvom počeo da se bavi 1992. godine u prestižnom francuskom časopisu „Fun”, da bi 2000. postao urednik sajta www.gamekult.com.

Nasuprot uobičajnim kriterijumima za antologije ovakvog tipa, autor se odlučio da video igre predstavi kroz njihove junake, izbegavajući na taj način žanrovsku i vremensku podelu, kao i podelu prema platformi (PC ili konzole). Igre su svrstane u deset grupa, i to prema određenoj karakteristici koja predstavlja zajednički imenitelj njhovih heroja. Pomenimo samo neke: Sexy Heroes, u kome dominiraju dame poput Lare Kroft (Tomb Raider) i Kejt Arčer (No One Lives Forever); Heroes of the Future, u kome glavnu reč vode junaci Deus Exa, Starcrafta i Final Fantasyja; ili Legends of Video Games, gde su svoje mesto našli Diablo, Rayman, Pac-Man, Half-Life, pa čak i jedan Civilization sa svojim junacima kao što su Hamurabi, Jovanka Orleanka, Julije Cezar ili Abraham Linkoln. Iz ovog poslednjeg se jasno vidi da Šoke pod pojmom „heroj” podrazumeva ne samo glavne junake video igara, već i većinu sporednih, pa čak i „nežive stvari” kao što su automobili u Driveru ili avioni u MS Flight Simulatoru.

Predgovor pojedinim poglavljima napisali su ljudi koji su svojim radom zadužili industriju video-igara, kao što su Piter Muline, Šigeru Mijamoto, Frederik Rajnal ili Bil Roper, dok je svaka igra popraćena prigodnim uvodom na tri jezika (engleskom, francuskom i nemačkom), a zatim ilustrovana serijom slajdova, većinom „artworkova” i pokojim „screenshotom”. Oprema knjige je na najvišem nivou, što se od izdavača kao što je „Taschen Books” i očekuje.

U slučaju ovakvih izdanja neminovno se postavlja pitanje autorove objektivnosti, odnosno kriterijuma na osnovu koga je izvršen odabir materijala koji je ušao u konačnu verziju knjige. Bez obzira na činjenicu da o ukusima ne treba raspravljati, možemo reći da se Šoke vodio pomalo neobičnom logikom potpuno ignorišući legendarne kompjuterske junake poput Djuka Nukema, pukovnika Blaskovica, Maksa Pejna ili Gajbraša Tripvuda itd., istovremeno dajući prostor nekim autsajderskim igrama (Chu Chu Rocket), čiji je značaj za istoriju video igara relativno mali (Amerzone, na primer, jeste solidna avantura, ali se ne može porediti sa Monkey Islandom).

Uprkos koncepcijskim propustima, „1000 Game Heroes” predstavlja vredno izdanje koje odslikava vreme u kome živimo i pogled jednog čoveka na fenomen koji ona tretira. To je knjiga za čitanje, ali mnogo više za gledanje. Može se, inače, naći u domaćim knjižarama koje prodaju i strane knjige.