Takozvane „pen & paper” igre u našim krajevima imaju dosta poklonika, ali je njihova popularnost, iz razumljivih razloga, ipak daleko manja nego na Zapadu. Za one koji ne znaju, „White Wolf Studios” je kompanija koja se bavi izdavanjem upravo takvih igara, i to većinom sa horor tematikom. „Werewolf: The Apocalypse” (po kojoj se trenutno pravi kompjuterska igra), „Wraith: The Oblivion”, „Vampire: The Dark Age” i „Vampire: The Masquerade”, samo su neki od ciklusa po kojima je „White Wolf” postao poznat. Za prvu kompjutersku adaptaciju jedne njihove igre zaslužna je firma „Nihilistic Software” koju je, nakon odlaska iz „Lucas Artsa”, osnovao Rej Gresko, čovek koji je sa zvanjem glavnog programera potpisan iza takvih hitova kao što su Dark Forces, Jedi Knight, Grim Fandango i mnogi drugih.

Početak igre nas vraća osam stotina godina unazad, u srednjevekovni Prag u kome mladi krstaš po imenu Kristof Romuald leči rane zadobijene u jednoj bici. U toku oporavka on se zaljubljuje u kaluđericu Anesku koja ga je sve vreme negovala. Ljubavnu idilu pokvariće jedan neočekivani događaj - uočivši da u Kristofu leže solidni borbeni potencijali, članovi lokalnog vampirskog klana odlučuju da od njega naprave krvopiju i iskoriste ga kao piona u sukobu protiv suparničkih klanova.

Očigledno je da je Redemption nastao sa idejom da se relativno jednostavan koncept Diabla unapredi dodavanjem ozbiljnih RPG elemenata. Pravila kojih se drži ova igra dosta se razlikuju od onih na koje smo svi mi navikli, a potiču od AD&D serijala. Najzanimljivije je pomenuti na koji način vampiri koriste svoje specijalne sposobnosti, jer je upravo to ono što igri daje poseban „šmek” i izdvaja je od sličnih ostvarenja. Kao što je poznato, krv je osnovna vampirska hrana i ona ovde ima višestruku ulogu, pre svega kao magijski izvor. Zalihe krvi se prvenstveno dopunjuju u toku borbi (vampir tada, umesto da napada oružjem, hvata svoju žrtvu i isisava joj krv iz vrata) ili presretanjem nedužnih prolaznika koji se šetaju mračnim ulicama. Ako zalihe crvene tečnosti spadnu na niske grane, vampir u toku borbe može da zapadne u stanje ludila nalik na apstinencijalnu krizu kod narkomana, kada njegovi postupci postaju nepredvidivi: on napada svakog ko mu se približi (uključujući i drugove iz grupe), trudeći se da po svaku cenu dođe do krvi. Za to vreme igrač nema nikakvu kontrolu nad njim. Družina, inače, može imati do četiri člana, pri čemu Kristof preuzima ulogu vođe, i kao takav ostaje stalno vezan za grupu. Radnja se događa u četiri grada (u Pragu, Beču, Londonu i Njujorku) i u dve vremenske epohe: srednjevekovnoj (prva dva poglavlja) i modernoj, na prelazu iz drugog u treći milenijum (ostatak igre).

Nažalost, zahvaljujući nekim (nepotrebnim) autorskim gafovima, koji variraju od relativno bezbolnih sitnica, pa sve do veoma ozbiljnih propusta, Redemption je na kraju ispao lošiji nego što se očekivalo. Njegova izuzetna težina na koju igrač ne može da utiče, odsustvo komande kojom bi se pauzirala borba i tako olakšalo upravljanje likovima kada se oni sukobe sa većim brojem neprijatelja, te neviđeno glup sistem snimanja pozicija, samo su neke od „sitnijih” mana koje na prvi pogled ne deluju tragično, ali progresivno iritiraju čoveka od samog početka igre. Sve će to, na sreću, biti ispravljeno pomoću najavljene „zakrpe”, koja bi, dok čitate ovaj tekst, već trebala da bude na raspolaganju putem Interneta. Ali, nikakva „ad hoc” softverska rešenja neće moći da isprave dve ključne falinke ove igre: veoma loš AI i neinventivan dizajn nivoa. Što se tiče ovog prvog, problem predstavlja ponašanje Kristofa i njegovih drugova, i to u onim trenucima kada njihovo kretanje kontroliše kompjuter. Umesto da slede svog predvodnika, kompjuterski vođeni likovi isuviše često deluju kao razbijena vojska: umeju da stanu ili da se zaglave kada niko od njih to ne očekuje, prestaju da biju protivnika u jeku borbe, a u nivoima koji se odvijaju danju, kao „muve bez glave” srljaju na dnevnu svetlost (što je za prosečnog vampira pogubno, bez obzira na zaštitni faktor kreme za sunčanje koji koristi).

Kada govorimo o dizajnu nivoa, najpre treba naglasiti da ne mislimo na kvalitet grafike, već na način kako su oni osmišljeni. Koju god tehničku karakteristiku da uzmete u razmatranje, doći ćete do jedinog mogućeg zaključka - Redemption je napravljen savršeno. Moćna grafika, koja zahvaljujući impresivnim teksturama podjednako dobro dočarava ambijent ranog srednjeg veka i atmosferu sa ulica modernih velegrada, izvanredno animirani likovi, odlična muzika, a pogotovo zvuk, garantuju zaista vrhunski audio-vizuelni doživljaj. Pa, u čemu je onda problem? Suština je u tome što su svi nivoi, od prvog do poslednjeg, napravljeni po istom šablonu: savršeno su linearni, imaju identičnu strukturu (sastoje se od po tri redno vezana podnivoa), a zadaci se uvek svode na isto: poubijaj gomilu neprijatelja i to kruniši pobedom nad Glavonjom. Bez obzira na lepotu grafike i promenu ambijenta, beskonačno ponavljanje manje-više istih zadataka nakon izvesnog vremena postaje generator dosade, pa će samo oni najuporniji imati snage i nerava da igru privedu kraju. Svemu tome treba dodati i neobično rešeno kretanje kamere koja u odnosu na likove zauzima krajnje nezgodan položaj (bočna poluptičja perspektiva). Nepreglednost se delimično može ublažiti uključivanjem „full screen” moda, ali tada sa ekrana nestaje meni sa kontrolnim opcijama bez koga je aktivno igranje nezamislivo.

Vampire: The Masquerade - Redemption je izrazito kontroverzna igra koju je jako teško oceniti. Ako bismo počeli da je hvalimo, na površinu bi odmah isplivale njene objektivne slabosti, a pokušaj da je sasečemo u korenu, verovatno bi bio protumačen kao preterivanje i zanemarivanje njenih odličnih osobina. Objektivno gledano, ona u smislu ukupnog kvaliteta i pripada zlatnoj sredini, negde na pola puta između senzacije i debakla.