Greši svako ko tvrdi da je „Microsoft” najgora stvar koja se desila računarskoj industriji: dok je gigant iz Redmonda bio zadužen za nadgledanje razvoja i distribuciju prve tri Close Combat igre, imali smo perfektan, ispeglan i doteran ratni serijal, gotovo potpuno operisan od bagova bilo koje vrste. A onda su miševi napustili brod: „Atomic Games”, originalni autori igre, prebegli su pod skute „SSI”-a, nekada neprikosnovenog lučonoše kvaliteta, a danas nadaleko čuvenog po beta verzijama koje pušta u promet. U procesu izrade je nešto debelo zaribalo, rokovi za praznike su stigli prebrzo, tako da baksuzni omen preuranjenog izlaska nije mioišao četvrtu ratnu dramu: umesto zvezdane kulminacije kvaliteta, dobili smo poluupotrebljivi polufabrikat.

Esencija svakog Close Combata je realno-vremenska taktička bitka vođena iz ptičje perspektive, orientisana na 100% realno modelovanje efekata oružja, opreme i borbenog stresa vaših trupa; komanda nad pešadijskim odeljenjima, pojedinačnim borbenim vozilima, timovima za podršku, minobacačkim posadama... Oduvek je bila fascinirajuća genijalno-realna matrica ponašanja vaših i protivničkih jedinica (efekti morala, panike, herojstva, iskustva, kvaliteta i opreme trupa), njihov realni odziv u skladu sa situacijom i epski ratni entuzijazam koji je vrcao sa svih strana („Spasavanje redova Rajana” u kompjuterskom obliku je najpribližnija odrednica atmosfere). Zašto je onda četvrti ratni balon morao ovako glupo da pukne?

Prvi minus je tema: posle invazije na Normandiju (CC), operacije „Market-Garden” (CC2), kompletnog rata na Istočnom frontu (CC3) na red je došla i „Straža na Rajni” (saveznici je zovu „Battle of the Bulge”, ili „Bitka u Ardenima”), poslednja ofanziva Wehrmachta u zimu 1944/1945. godine sa ciljem presecanja anglo-američke linije snabdevanja. Pa, dokle više? Zašto skoro svaka igra sa ovom temom mora da se bavi istom bitkom? Koliko genijalnih operacija nikada nije videlo svetlost dana (Invazija na Norvešku, nemačka odbrana položaja kod Monte Kasina, američka iskrcavanja na japanska ostrva na Pacifiku, kompletni Vijetnam...). Pomenuta makljaža sa Japancima je izvorno trebalo da bude tema Close Combata 4, ali je onda neko odlučio da ponovo zagazi u smrznuto blato poluoslobđene Evrope.

Najveća izmena nove igre je dinamički karakter kampanje, što zvuči jako dobro dok ne zaronite u istu - da li su mogli da je naprave glupljom? Kao prvo, više nemate nikakvog uticaja na sastav snaga kojima raspolažete: od HQ-a inicijalno dobijate nekoliko borbenih grupa koje navodno održavaju globalni sastav sukoba u malom (čuvena KG Peiper, pod komandom ratnog zločinca Jochena Peipera je oklopni bataljon, dok su ostale grupe kombinacija pešadijskih odeljenja sa nekoliko borbenih vozila i timova za podršku). Zahvaljujući taktičkoj mapi, sada sami određujete pravce nastupanja i napada, u skladu sa tipom protivničke formacije u okupiranom sektoru. Loše je što jednu bitku može da vodi samo jedna grupa (nema logičnog kombinovanja i napada sa raznih strana). Najporazniji su kriterijumi za dobijanje bitke: ako neprijatelja jednostavno uništite, dobijate poruku da je bitka gotova zato što je njegov „Force morale got too low”, i sledećeg dana startujete na sličnim pozicijama, samo što momak ima potpuno obnovljene snage(!?) Pa čemu onda sav trud oko Blitzkriega, kad protivnik (čak i ako je opkoljen) dobija sveži priliv trupa? Bitku možete dobiti jedino ako osvojite sve Victory lokacije, sve vreme pazeći da mu ne uništite jedinice(!) Time se snažno favorizuje strana koja se brani (Amerikanci) i potpuno obezvređuje istorijski smisao, kvalitet i sastav trupa u ofanzivi (oklopnim KG Peiper nećete moći da istorijski presečete i zaobiđete glavninu Amerikanaca, već ćete se zakucati u blato na samom početku). Utvrđeni grad Bastogne (koji nikada nije osvojen) često ćete zateći nebranjen (neće biti čuvenog „NUTS!” kao odgovora američkog komandanta na zahtev za kapitulaciju).

Naoko korisne novine su i mogućnost za proizvoljno korišćenje artiljerijskih udara van mape i angažovanje ratne avijacije za podršku u bici, ali oba faktora su više estetski nego korisni: artiljerija je ubojita kao vatromet kineske nove godine, a od avio-udara imate samo letelicu koja za cca 1,5 sekundi proleti ekran, najčešće promaši cilj, da bi se promptno izgubila u magli. A pošto je nad bojištem najčešće magla, takvu (nikakvu) avio-podršku dobijate tek na kraju kampanje, kada je već sve odlučeno.

A sad ono najgore - bagovi u inicijalnoj verziji igre su nas potpuno onemogućili da je čestito započnemo: zamrzavanje slike u pravilnim petnaestominutnim intervalima baš zna da iznervira. Posle skidanja oficijalne zakrpe (koja vam neće pomoći jer nemate originalnu verziju igre) situacija se malo popravila, ali je ostao prilično gadan finalni problem: katastrofalan AI (pogotovo tenkova): kada igrate kao Amerikanac, nemački tenkovi bez izuzetka jednostavno stoje na početnim položajima. Pošto vam je zadatak da se branite (sa prilično slabim jedinicama) ne možete preduzeti nikakvu ofanzivu, a protivnik vas neće juriti (i uleteti u zasede koje ste postavili po kućama). Pat pozicicija za Amerikance i upropašćen blitzkrieg za Nemce su jedino što vas čeka posle instalacije Close Combata 4: uživanje „niks”, nerviranje „jawohl”.