Plodovi nemačkog tenkovskog marketinga iz Drugog svetskog rata izgleda da u punoj meri sazrevaju tek na tržištu igara s kraja XX veka. Eksploatacija reči „panzer”, koju u naslovu nosi svaka treća igra koja obrađuje te slavne dane, ukazuje da se isplati potencirati tevtonsku psihologiju strateško-simulacijskih potrošača: dajte im odgovarajući softver i morfing u Hajnca Guderijana je neizbežan. To najbolje znaju demijurzi iz „SSI”-a, koji posle opekotine sa prodajnim krahom Allied Generala veoma paze da svaka nova igra poseduje makar diskretni nacional-socijalistički šarm. Zato se i Panzer Commander zove baš tako, iako su sem nemačkih podjednako zastupljeni ruski, američki i britanski tenkovi i operacije. (Ko bi obratio pažnju na nekakvog Armour Commandera i sl.)

U poslednje vreme nas bombarduju oklopnim simulatorima koji su godinama bili retke zverke u poređenju sa avio i helio pandanima. Ljudi su se valjda zasitili beskonačnog niza „ef dvaes dvojki” i napucavanja brkatih Iračana. Trenutni imperativ je nešto neposredniji (u rangu beonjača) kontakt sa protivnikom, a jedan od mogućih razloga je sve veći broj vlasnika 3D kartica. Dok u letećim simulacijama 95% vremena uživate samo u pogledu na brda i doline, zemaljska perspektiva omogućava konstantni uvid u svaki vijak vozila koja šibaju mimo vas, što izgleda lepo na dotičnom hardveru (uporedite recimo, Comanche 3 i Armored Fist 2, koji koriste isti engine bez 3D akceleracije i sve će vam biti jasno).

Panzer Commander je kvazisimulacija najznačajnih tenkovskih operacija iz perioda 1939-1945. godine, jer od ozbiljnih atributa koji krase jedan M1 Tank Platoon 2 poseduje samo najosnovnije koji sprečavaju da ga svrstamo u kategoriju običnih pucačina. Sve je pojednostavljeno do krajnosti, od kontrole jedinica (kursorski tasteri i nekoliko dugmića), do pregleda situacije i globalnije kontrole (nema mape ni strateškog raspoređivanja snaga). Ne postoji mogućnost da utičete na ponašanje pridruženih jedinica, a tenkovima iz sopstvenog voda možete jedino menjati formaciju i markirati ciljeve. Ovakav pristup od stane jednog „SSI”-a pomalo čudi, jer do sada nisu pravili sličan zabavno/realistični kompromis. Teško je podjednako zadovoljiti ljubitelje Panzer Generala i Duke Nukem-a 3D.

To je ujedno jedina realna mana igre. Svi ostali segmenti su u principu O.K., dok su raznovrsnost kampanja, 40 unikatnih scenarija i preko 20(!) vrsta tenkova koje možete koristiti ono čime Panzer Commander može da vas privoli na posedovanje. Idemo redom.

Kampanje (3 nemačke i 3 ruske) pokrivaju najbitnije okršaje na istočnom i zapadnom frontu, uključujući i Romelove operacije u severnoj Africi. Sastoje se od proizvoljnog broja nelinearnih scenarija čije uspešno savladavanje podrazumeva prelaz na sledeću etapu (nova tura bitaka ili sledeća kampanja). Pobeda u svakome nije apsolutno nužna, mada niz od nekoliko poraza najčešće podrazumeva kraj, momentalni ili očekivani (neprijatelj dobije mnogo više jedinca i scenario postane praktično neprelazan). Karakteristike tenkova i borbenih vozila izuzetno su verodostojne. Kao nikada do sada, debljina prednjeg oklopa i kalibar topa igraju presudnu ulogu. Imaćete grdnih problema sa ranim nemačkim tenkovima koji su bili kudikamo inferiorniji od savezničkih, a naročito ruskih. (dok 1943. godine ne stigne Tigar). Jedini pokušaj je plasman granate otpozadi ili sa strane, ali vam ofanzivni karakter nemačkih misija neće dati previše prilike za tako nešto. Nedostajaće vam naprednije opcije iz M1 Tank Platoon-a 2 (izdvajanje tenka iz formacije, raspršivanje jedinica, artiljerija na poziv, puštanje dimne zavese...) Kritiku zaslužuje i (ne)inteligencija vaših saboraca, koji promenu formacije i praćenje vođe izvode uspešno samo na savršeno čistom terenu. Ako nalete na kakvu prepreku (kuća, jaruga) zakucaju se u nju i tako stoje dok se ne vratite po njih.

Ciljevi u misijama standardno su šaroliki i kreću se od prepada na kote i instalacije, preko eliminacije protivnika u određenom rejonu, odbrane baze ili naseljenog mesta, do uništavanja utvrda i drugih objekata. Stacionarne odbrambene tačke, kao što su bunkeri i mitraljeska gnezda najčešće su bezopasni i služe kao čista dekoracija svuda sem u poslednjoj rukskoj kampanji, gde većina (nemačkih) ima posadu naoružanu pancerfaustima. Pored suparničkih tenkova i protivoklopne artiljerije isti predstavljaju jednu od retkih ozbiljnih opasnosti u celoj igri.

Hardverski zahtevi košmarna su kategorija koja uvek ispadne problem. 3D engine Panzer Commandera, kao i ukupni utisak o grafici ne odskaču od totalnog proseka (ne zavaravajte se sličicama pre nego što vidite igru). Zauzvrat je potrebno imati P233 i 3D akcelerator (bilo koji, u pitanju je Direct3D) da bi sve podnošljivo seckalo kada uključite maksimum detalja, efekata i tekstura. Svako ko je video kako na takvoj konfiguraciji izgleda jedan Forsaken može samo da se čudi nesposobnosti „SSI-jevih” grafičara da optimizuju svoje poligonske rutine. Možda banda hoće da nas natera na kupovinu PII?