Poznato je koliki smo ljubitelji IPS tipa LCD ekrana, a pred nama je jedan od najjeftinijih monitora na tržištu Srbije koji ima takav panel. Iako nov monitor dijagonale 21,5 inča i pune HD rezolucije, sa TN panelom, može da se nađe po ceni od samo oko 80 evra, mišljenja smo da treba izdvojiti 25-30 evra više za IPS, pa čak i kada vam monitor nije potreban za nešto grafički zahtevno, već za prosto krstarenje internetom ili rad u Office aplikacijama. Da ponovimo po ko zna koji put, prednost TN panela je velika brzina odziva tačaka, što je bitno kod brzih promena sadržaja ekrana, ali IPS paneli imaju bolji kolorit i veće uglove vidljivosti.

Od proizvoda iz tzv. „budžetske” kategorije, kao što je AOC I220SWH, nismo ni očekivali vrhunski kvalitet izrade, ali su fizičke karakteristike vrlo solidne. Kućište je plastično ali dovoljno čvrsto, sa interesantnom strukturom plastike na poleđini, ako će to uopšte nekome biti vidljivo. Postolje je takođe plastično, vrlo jednostavno i omogućava samo podešavanje nagiba (tilt). Na sreću, tu su otvori za šrafove po VESA standardu pa je monitor moguće montirati na kompleksnije nosače, i na stolu i na zidu.

Profil monitora je tanak, oko 15 milimetara, osim u središnjem delu gde se nalazi elektronika sa priključcima. Spisak priključaka je kratak: HDMI, VGA i audio-izlaz, ali to je sasvim dovoljno za monitor ovog tipa.

Tri ivice oko ekrana (sem donje) prilično su tanke, ali je i ovde upotrebljen vizuelni trik da su plastične ivice oko „stakla” ispred panela zaista veoma tanke, oko dva milimetra, ali je sam panel još po četiri milimetra kraći od tog stakla ispod kojeg se nalazi. U svakom slučaju, ovo je moderni dizajn koji se veoma razlikuje od starih modela koji su imali ivice široke kao ram za umetničku sliku.

Taster ’On/off’ i tasteri za upravljanje podešavanjima, vrlo su interesantno smešteni na pozadini monitora; ako prislonite dlan na sredinu desne bočne ivice monitora, tih pet tastera vam je tačno pod prstima. Podešavanja monitora su manje-više standardna i bazična, a izdvajaju se jedino opcije LowBlue Mode, Eco Mode i, možda, Picture Boost. Ova poslednja opcija omogućava da definišete jedan deo ekrana (ili ceo) koji će biti posvetljen, pa ako prozor neke aplikacije postavite u taj deo ekrana, u njemu će biti bolje vidljivi detalji u tamnim scenama. Možda to nečemu posluži... U podešavanjima postoji i nešto što AOC zove DCB (Dynamic Colour Boost) Mode, sa vrednostima Full Enhance, Nature Skin, Green Field, Sky-blue i sve to atraktivno „ulepšava” sliku na neki od pomenutih načina, ali ako želite da na ekranu vidite upravo ono što je računar poslao monitoru, ovu opciju ćete zaobići.

Sve podešavanja su dostupna i bez dodira monitora, iz PC aplikacije i-Menu, a vredi probati i AOC-ov softver Screen+, koji omogućava podelu ekrana na nevidljivu predefinisanu mrežu u koju prevlačite prozore za idealnu vertikalnu i horizontalnu raspodelu ekrana među aplikacijama.

Što se tiče kvaliteta slike (a to nam je kod monitora najvažnije, je li), čini se da nije upotrebljen baš najnoviji model IPS panela nekog od poznatijih proizvođača, pre svega zbog toga što su vrednosti osvetljenja i kontrasta na nivou, na primer, Dell i LG monitora od pre četiri-pet godina. Ipak, to nije nikakva mana, jer mnogi od nas i dalje svakodnevno pred sobom imamo baš takve LCD panele. Pohvaljujemo i to što je preko ekrana sloj koji umanjuje odsjaje (anti-glare), a nemamo nikakve zamerke na pozadinsko osvetljenje i prikaz boja, osim ako ste grafički profesionalac i/ili želite najmoderniji šljašteći monitor.

Ali ne za ove pare.