Još jedna u nizu igara koja je obećavala zbling a donela mjeh... Harebrained schemes, nezavisni studio odgovoran za rivajval Shadowruna, skockao je igru koja slikama i trejlerima izgleda fantastično, pingujući pleasure receptore pojmovima i konstrukcijama poput „kooperativni akcioni RPG”, „roguelike” i „borba u stilu Dark Soulsa”. Ko može da ostane imun na takav marketing?

Turnz aut da ništa nisu slagali – sve što su obećali, Necropolis je doneo. Problem je u tome što to doneto nije na nivou koji su ljudi (i ja sam jedan od tih ljudi) zamišljali ukoliko se igra konzumira solo. U društvu trojice igrača, rovarenje po prašnjavoj nekropoli čarobnjaka Abraxasa je eksponencijalno zabavnije, ali to je privilegija koju će zbog odsustva automatskog mečmejking uparivanja imati samo igrači sa debelim friends listama na Steamu koje su prepune debelih igrača sa debelim novčanicima.

Necropolis je akcioni dungeon crawler sa perspektivom i mehanikom koja podseća na vrlo pojednostavljeni Dark Souls. Jednostavnija gejmplej mehanika u odnosu na japanski hard-core mega hit je zapravo zez koji vas može uljuljkati u lažnu sigurnost: Necropolis je igra u kojoj imate samo jedan život – ako pandrknete, igra je gotova i morate da počnete novu partiju i sa bednom defaultnom opremom ponovo da orete po niskim nivoima tamnice, nervozno cokćući tokom sečenja (u prethodnim partijama) Y puta posečenih protivnika. U co-op režimu, igrači mogu da jedni druge dižu iz mrtvih, što i pored uvek aktivnog friendly fire principa igru čini drastično lakšom. Ako ste sami kao panj, pre ili kasnije ćete da zaginete, najčešće nakon prelaska na niži nivo tamnice prepun protivnika kojima vaša oprema nije dorasla, a onda Džora Mormonte nanovo od prvog levela... Gomila stvari u igri je nasumična: od rasporeda prostorija koji je drugačiji u svakoj partiji, preko loota koji nalazite u kovčezima sa blagom do questova koje dobijate od bronzanog piramidalnog konstrukta koji igra ulogu vodiča i domaćina u dungeonu. Nasumičnost podrazumeva da ćete u jednoj partiji imati sreće sa opremom i traženjem puta ka izlazu, a da ćete u drugoj ispušiti zbog RNG-a koji vam nije bio naklonjen. Borba sa mačem Tiera 3 na šestom nivou tamnice, prepunom protivnika koji vas ubiju iz tri udarca ali zahtevaju bar petnaest zamaha sa vaše strane, morbidno je zabavna dok vas ne likvidiraju i ukradu vam dva sata života koja ste uložili da stignete do te tačke.

Kao što rekoh, borbeni sistem je Dark Souls lite: osnovne postavke udaranja, blokiranja, stamine i dodžovanja u stranu su gotovo identične, ali igri fale finese koje definišu DS. Vašeg lika ne možete razvijati kako želite, već ćete ga linearno nadograđivati jačom opremom i kupovinom „blagoslova” koji vam diže linije zdravlja i izdržljivosti. Osim broja (tier) koji označava kvalitet, oružje i oprema nema nikakvu drugu statistiku, niti u opisu pojedinačnih primeraka piše da li ima i kakav je (ako ima) efekat na protivnika. Na primer, kratki mač sa kojeg kaplje zelena tečnost očigledno pravi otrovni DoT na živim protivnicima, ali to nigde nije eksplicitno navedeno. Developer bi vam na ovu zamerku odgovorio da slast leži u samostalnom otkrivanju novih stvari i eksperimentisanju, što bi bilo sasvim u redu kada igra ne bi bila surovi roguelike u kome su greške najčešće fatalne i koji se po definiciji igra oprezno.

Stvar koja mi se definitivno nije dopala jeste spajanje nespojivog u sferi karaktera i šmeka igre. Zlokobni gejmplej izazovi i sveprisutni horor lakog poraza uparen je za karikiranim zezanjem, budalaštinama i parodijama na većinu legendarnih fantasy izvora. Natpisi na zidovima koji se sprdaju na temu „Gospodara prstenova”, stalne upadice piramidalnog konferansijea, njegovo komentarisanje vaših šansi u tamnici i sprdačina nakon pogibije vuku na stranu koja je teorijski suprotna morbidnom hororu koji trpite, ali je praktično glupa i nervira.

Kao protivteža tome, stoji sjajni i jedinstveni vizuelni karakter igre, koji predstavlja pravi trijumf funkcionalnog minimalizma i skladne upotrebe boja i tekstura. Necropolis je igra koju je nacrtao i obojio neko čiji talenti drastično prevazilaze veštine ostatka razvojnog tima.

Necropolis definitivno nema smisla igrati solo, osim ako ste super vešti ili super mazohista, već isključivo u odabranoj ekipi navikloj na zajedničko ratovanje uz glasovnu koordinaciju. Odsustvo mečmejkinga zahteva da imate prijatelje koji su nabavili igru, jer party možete popunjavati samo ručno i samo igračima sa liste prijatelja na Steamu. Ubediti ljude da izbekelje 28 evra za igru prosečnog kalibra nije realno, a izdavač čak nije ni ponudio popust za grupnu kupovinu što je uobičajena praksa za co-op naslove (Magicka je, recimo, tako 25 odsto jeftinija po „glavi”). Igrači Necropolisa će u najvećem broju biti osuđeni na frustrirajuće soliranje koje će trajati dok traje radoznalost, odnosno, maksimalno šest-sedam sati, dok od ponavljanja ne počnu da vas bole mitohondrije. Kada nakon dva sata igre glupo zaginete na petom plus nivou tamnice, igranje Necropolisa je gotovo za taj dan; kada vam se to desi tri dana zaredom, tiho ćete posegnuti za deinstalacijom i drevnu nekropolu ostaviti zakopanu za neku sledeću generaciju arheologa.

Miodrag KUZMANOVIĆ