Sony CyberShot DSC-HX400V

Poslednji red otpora pre nego što vas ugrize dSLR buba predstavljaju tzv. „bridge” fotoaparati odnosno napredni (super-zoom) prosumeri koji unutar sebe pakuju sve moguće i nemoguće trikove kako bi vas zadržali na telu bez mogućnosti menjanja objektiva. Sony CyberShot DSC-HX400V upravo predstavlja jedan od takvih aparata koji kada pogledate specifikacije na papiru, zapitate se da li vam treba išta više od aparata, ali... Kompromisi uvek postoje i samo je pitanje da li ste spremni da ih prihvatite?

HX400V jasno stavlja do znanja na šta cilja, jer je u telo, koje dosta podseća na ono kod dSLR aparata, stavljen Exmor R CMOS sensor od 20,4 megapiksela sa novim Bionz X procesorom koji omogućava snimanje video materijala sa stereo zvukom u rezoluciji 1080/50p, a tu je i HDMI izlaz pored Wi-Fi, NFC i GPS modula. Takođe ne čudi što su u telo ovih gabarita uspeli da „uguraju” zum objektiv raspona 4-214 mm (tj. 24-1200 mm u 35 mm formatu), što efektivno predstavlja optičko(!) uvećanje od 50 puta, sa otvorom blende od f/2.8 do f/6.3. Impresivno.

Samo telo aparata je poprilično gabaritno za jedan prosumer i vizuelno se stiče utisak da je dosta teže nego što izgleda. Iako se za masu od 660 grama (sa baterijom i karticom) ne može baš reći da je mala, u Sonyju su se potrudili da aparat dobro izbalansiraju (zbog većeg objektiva), pa se njegova težina i ne oseća toliko tokom korišćenja. Dodatno pomaže i činjenica da je sam grip poprilično masivan i kompletno gumiran sa ležištima za prste, a pozadi se nalazi solidno veliki gumirani deo na koji oslanjate palac. Sve komande se nalaze na dohvat prsta, bez nepotrebnih gimnastičkih pokreta ili želje za još jednim zglobom. Stiče se utisak da se neko u Sonyju zaista potrudio i uspeo u tome da maksimalno olakša nošenje i korišćenje ovog aparata.

Prednjim delom CyberShot DSC-HX400V aparata dominira Carl Zeiss Vario-Sonnar objektiv raspona 24-1200 mm, koji će vam omogućiti sve, od fotografisanja panorama, do paparaco fotografija komšinica iz susedne zgrade. Zaista ozbiljan raspon koji je upotrebljiv celim opsegom zahvaljujući ugrađenoj optičkoj stabilizaciji sve dok ima dovoljno svetla, pošto je na najdužem kraju otvor blende f/6.3 i brzina okidanja brzo opada. Rešenje se ogleda u korišćenju stativa i duže ekspozicije, ali se onda gubi mogućnost zamrzavanja scene. Na samom objektivu se nalazi prsten koji možete da koristite za zumiranje (ili fokusiranje ako prebacite prekidač na odgovarajuću poziciju), kao kod dSLR aparata, naspram klasičnog sistema „sa polugom” kod prosumera, a na ovom aparatu su oba dostupna s tim da je zumiranje preko polugice primetno brže.

Pogled odozgo prikazuje klasičan raspored komandi. Shutter taster nalazi se unutar zoom prekidača, ispod njega su dva funkcijska tastera od kojih je jedan moguće mapirati po sopstvenom izboru, tu je zatim kontrolni sa velikim brojem opcija (standardne četiri – P, A, S, M, dve Custom, Video, Superior Auto, Inteligent Auto, iSweep Panorama, Scene). Pored njega se nalazi On/Off taster i taster za manuelno prebacivanje prikaza slike sa ekrana na elektronsko tražilo (pored EVF-a se nalazi senzor koji automatski prebacuje prikaz na njega ako mu se objekat približi). Blic, stereo mikrofon i hotshoe (za blic, eksterni mikrofon, LED rasvetu...), postavljeni su jedan iznad drugog.

Poleđinom dominira pokretni ekran dijagonale tri inča sa 921.600 tačaka i veoma dobrim prikazom slike. Možda mu je mana što se pomera samo gore-dole, bez mogućnosti rotiranja, ali nas to tokom korišćenja nije previše ometalo da bi mu se taj nedostatak dodao kao ozbiljnija mana. Iznad ekrana se nalazi EVF, ne tako visoke rezolucije kao ekran, što je ostavilo lošiji utisak, ali zauzvrat problemi nisu bili toliko izraženi. Movie Record taster je tik pored njega, a nešto više desno još jedan točkić, ovaj put za skrolovanje kroz opcije. Preko D-pada (multifunkcijiski taster) pristupate Display, Timer, Flash i Exposure Compensation opcijama, okružen je sa tri tastera (Review, Menu, Trash). Sve u svemu klasičan raspored.

Na levom boku se nalaze multifunkcijski i HDMI konektori, a na dnu iza vratanca su ležišta za bateriju i Memory Stick PRO Duo ili SD karticu. Potrebno je napomenuti da se baterija puni direktno u aparatu, ne na zasebnom punjaču. Predlažemo vam da odmah kupite rezervnu, jer je standardna baterija deklarisana na 300 fotografija, što je korektna vrednost za ovaj tip aparata, ali opet se može pokazati nedovoljnom tokom celodnevnog korišćenja, a jedini način da je dopunite je – u aparatu. Po našem mišljenju to je generalna mana svih Sony aparata.

Softverski se ne razlikuje previše od drugih Sonyjevih aparata sa kojima smo imali priliku da se susretnemo. Meni je jasno podeljen na šest celina i horizontalnog je tipa. U njemu je zaista moguće podesiti (skoro) sve, a najbitnije je mogućnost mapiranja komandi koja vam dozvoljava da neke default funkcije izmenite onako kako vama odgovara. Najbolji primer za to je nedostatak komande za promenu ISO osetljivosti, pa je ovim putem možete dodeliti nekom tasteru. Preko Wi-Fija skoro da ne postoje ograničenja sa čime i kako ćete povezati ovu kameru, a preko PlayMemories aplikacije vaš telefon postaje ekran pomoću koga ćete kadrirati vaše fotografije ili klipove, a istovremeno će se ponašati kao prava, mala, digitalna kamera. Nedostatak mogućnosti fotografisanja u RAW formatu nas je ostavio malo zbunjenim, s obzirom na to da je ovo top-of-the-line fotoaparat, ali su u Sonyju očigledno imali drugačiju zamisao... samo ne znamo kakvu.

Upotreba aparata je veoma laka i jednostavna, kao što ste do sada kroz tekst mogli da zaključite. Sve komande su na dohvat ruke, bilo da koristite potpuno manuelne kontrole, bilo da ste na potpunoj automatici. Slika na ekranu se korektno vidi čak i po jakoj sunčevoj svetlosti, a veliki (ili mali broj ikonica na ekranu, u zavisnosti od ukusa) vam mogu olakšati korišćenje. Kada to već pominjemo, nekako smo očekivali da za ovu cenu imamo i touchscreen, ali to nije slučaj. Naravno, ništa loše, već jednostavno primećujemo da neke tehnološke novotarije nisu našle svoj put u ovaj aparat. Brzina aparata je veoma solidna, potrebno je oko dve sekunde od trenutka kada ga uključite do trenutka da možete da napravite prvu fotografiju. Nije najbrži, ali daleko od toga da je toliko spor da će vam to smetati. Brzina i preciznost fokusa su veoma dobri u uslovima sa dobrim osvetljenjem i na njih nemamo zamerke, čak i kada okruženje nije dovoljno dobro osvetljeno, DSC-HX400V se veoma korektno snalazi. Autofokusni sistem je ostavio veoma dobar utisak, pogotovo što se i na najdužem delu raspona (1200 mm) ne muči previše da uhvati subjekat u fokus. Blenda od f/2.8 na najširem rasponu vam omogućava da žrtvujete brzinu okidača ili da idete na više ISO vrednosti kako biste zabeležili momenat. Zaboravili smo da napomenemo da je najbliža tačka na koju možete da fokusirate 1 cm od objektiva na najširem rasponu. To faktički znači da pored dugačkog telezuma imate i makro objektiv i to sve u jednom telu. Štaviše, Sony se toliko potrudio oko optičkog dela ovog aparata, da flare praktično ne postoji ni kada fotografišete tako da svetlost upada pod oštrim uglom, a vrlo dobro se nosi i sa hromatskim aberacijama koje se mogu primetiti u vidu ljubičastih linija duž ivice objekata, ali i to u retkim situacijama. Brzina zatvarača od 1/4000 s je standardna, mada ima aparata koji su brži, ali je i više nego dovoljna. Ovo nam nije prvi put da se srećemo sa senzorom Exmor R i procesorom Bionz, ali ovaj put nismo oduševljeni njihovim performansama u pogledu ISO vrednosti. Pogotovo ako uzmemo u obzir da je bazna vrednost ISO80, što bi teoretski trebalo da omogući veću dinamiku i nešto bolju otpornost na šum... To nije slučaj. Softversko peglanje fotografija vidljivo je već na ISO400 vrednosti, iako minimalno utiče na detalje, ali se na višim vrednostima detalji gube i fotografije napravljene na ISO1600 skoro da možemo da okarakterišemo kao neupotrebljive usled gubitka detalja, te o višim vrednostima ne bismo trošili reči, jer su neupotrebljive, a raspon ide do ISO12800. Dinamika fotografija na nižim vrednostima je dobra, a zabeležene fotografije su zasićene, kontrastne i realnih boja. Sony CyberShot DSC-HX400V čak ima i opciju povećanja dinamičkog opsega, tako što napravi dve fotografije različite ekspozicije za redom i spoji ih u jednu. Problem je što ste u tom slučaju ograničeni na ono što softver smatra „idealnim” (postoji mogućnost podešavanja jačine efekta), ali sa pozitivne strane, nismo primetili da se šum na fotografijama povećava ili da se gube detalji kada je ova funkcija uključena. Video mogućnosti aparata briljiraju pošto su vam dostupne manuelne komande, a autofokus radi zadovoljavajućom brzinom, bilo da pomerate aparat ili zumirate. Kada ne želite da koristite autofokus, dovoljno je da pomerite prekidač i vi preuzimate fokusiranje, što vam omogućava da bude kreativni. Ugrađena optička stabilizacija i pri snimanju videa radi odlično i u nekim momentima nam se činilo da je ovaj fotoaparat više namenjen snimanju video materijala, nego pravljenju fotografija.

Ukupan utisak koji Sony CyberShot DSC-HX400V ostavlja je veoma mešovit. Za cenu po kojoj se prodaje i tehničkim specifikacijama, robusnosti i kvalitetu izrade očekivali biste veoma dobre, ako ne i vrhunske rezultate kada je u pitanju kvalitet fotografije, zar ne? Ali on nas tu ostavlja blago razočaranim, pošto su prikazani rezultati tek nešto bolji od proseka. S druge strane, tehnologije kao što su Wi-Fi, NFC i GPS su tražene i olakšavaju korišćenje, a mogućnost mapiranja komandi po želji korisnika i manuelne kontrole pri snimanju videa su nešto što se ne viđa ni na skupljim aparatima. Da ponovo ne spominjemo raspon objektiva koji se može koristiti kao makro, a ujedno i kao ozbiljan tele-zum. Postoji dosta stvari koje idu u prilog DSC-HX400V, ali se na kraju sve ponovo svodi na to u kom ste pogledu spremni da napravite kompromis.

Vojislav VUJANIĆ