Broken Age: Act 1

Lik i delo Tima Šejfera ne treba posebno predstavljati. Ovaj simpatični veseljak nam poslednje dve decenije mami osmeh na lice urnebesnim i šašavim avanturama, svakom sve neobičnijom od prethodne. Kada je pre dve godine postavio Kickstarter kampanju za novu Double Fine avanturu, modernu point & click igru, Šejfer je pokrenuo revoluciju na ovom sajtu ali i postavio velika očekivanja igračke publike. Posle godinu dana odlaganja pred nama je Broken age, tačnije njena prva polovina.

Igra počinje bez naročitog uvoda. Pred igrača se postavlja samo izbor da li želi da igra kao Vela ili Šej. Vela je devojka kojoj je bliža takozvana Devina gozba (Maiden feast). U krugu porodice vlada slavlje i roditelji sa suzom u oku ponosno pominju ovaj događaj. Jedino Vela nije oduševljena onim što sledi. Jer ova ’’gozba’’ nije namenjena žiteljima grada, već čudovištu Mog Čotra kome se svakih četrnaest godina prinosi žrtva kako ne bi napadao grad. Pogađate, Veli je pripala čast da bude Mogova užina. S druge strane je mladić Šej, jedini član posade svemirskog broda koji sumnjivo izgleda kao dečija soba. On živi u kolotečini, svakoga dana ponavljajući iste doživljaje specifično dizajnirane da budu potpuno bezbedni – spasavanje plišanih životinjica od lavine sladoleda ili odbeglog vozića-igračke. Brodski kompjuter, predstavljen suncem sa licem žene, neretko od Šeja zahteva da ga zove majka i pokušavaće da ga zaustavi u pokušajima da se povredi radeći bilo šta osim zadataka koje je pripremila za njega. Zajedničko za oba lika naizgled su bezizlazne situacije u kojima su se našli, da li spasavanje žive glave ili prekidanje svojevrsnog Dana Mrmota. Naposletku, ovo je priča o odrastanju.

Priču ćete dalje odmotavati u klasičnom point & click maniru – linearno. Kontrole su izuzetno jednostavne te je dovoljan samo levi klik miša za sve akcije. Uobičajene glagole iz avanturističkih igara zamenilo je kontekstno kliktanje po objektima, što olakšava igru ali i onemogućava urnebesne situacije poput „podigni zgradu” ili pokušaja gurkanja svakog drugog NPC-a. Logički problemi neće zadavati puno muka i vrlo su logični. U igri nećete otključavati tamnicu čašom groga ali zato nećete morati da pravite lažnu ličnu kartu užasno zamršenim nizom opskurnih objekata. Ipak, možda je trebalo da bude većeg izazova, naročito što se kroz dijaloge više nego jasno nagoveštava kako treba rešiti neke probleme. Nedostajali su nam „aha!” momenti kada, nakon lupanja glave o naizgled nemoguć problem konačno nađete rešenje i dobijete polet za osvajanjem narednih glavolomki. Inače u bilo kom trenutku možete menjati protagonistu ali oni ne mogu akcijama da utiču jedno na drugo pa se stvara utisak da su im priče potpuno nevezane iako početni ekran sugeriše drugačije.

Nemoguće je pričati o Broken Age a ne pomenuti kako je u pitanju prelepa igra. Počev od crteža koji deluje kao kombinacija voštanih boja i ilustracija iz knjiga sa bajkama, do bajkovitih pejzaža, ovo je igra tokom koje ćete vrlo rado želeti da sačuvate svaku scenu kao wallpaper. Animacija dodatno doprinosi osećaju žive slikovnice jer je sve animirano skokovito, gotovo kao da su objekti od papira snimljeni stop-motion tehnikom. Muzička pratnja je apsolutno maestralna! Za komponovanje je bio zadužen Piter Mekonel, čije partiture smo čuli i u Psychonauts i Brutal legend, dok je za izvođenje bio zadužen simfonijski orkestar Melburna. Glasovna gluma, tačnije glumačka postava, nije ništa manje impresivna – Ilajdža Vud kao Šej i Masasa Mojo kao Vela su uneli dušu u glasove likova koje tumače. Tu je i nezaobilazni Džek Blek u, njemu nesvakidašnje tihoj, ulozi gurua Harm’nija Lakobradog.

Moramo se osvrnuti i na neke od mana. Pre svega igra, tačnije njeno prvo poglavlje, je prekratka i traje tek nešto više od tri sata, četiri ukoliko često stajete da „omirišete ruže” i isprobate sve opcije u dijalozima. Podelite to na dva zbog dve paralelne priče i dobija se još manje trajanje druženja sa protagonistima i svetovima u kojima su se obreli. Kratkometražni format uticao je na razvoj priče i likova, te retko kada dolazi do razvoja likova koje srećete niti se daje dovoljno pažnje njihovim osobinama i agendama. To se posebno primećuje u Velinom delu igre koji obiluje usputnim susretima i dijalozima, ali i svetu igre koji očigledno ima veću istoriju od „hajde da bacamo device proždrljivom letećem čudovištu”. Pomenuli smo da u svakom trenutku možete menjati fokus između protagonista. Igra vas ni u jednom trenutku neće primoravati na to ali se stiče utisak da bi trebalo igrati naizmenično deo po deo od svake priče. Ipak, naša preporuka je da prvo Šejovu priču privedete kraju a potom nastavite sa igranjem Veline priče. Razlog je bombshell kojim se prvo poglavlje završava, scena gotovo na nivou završetka Bioshock Infinite i izuzetni cliffhanger do izlaska druge epizode.

Double Fine je još jednom napravio igru o kojoj će se dugo pričati. Iako ne potpuno oldskul kao što je prvobitno najavljena, niti suštinski inovativna ili uvrnuta kao prethodne igre ovo studija, u pitanju je lepa i ne preterano teška, melanholična priča o pronalaženju sebe. Igra koja postavlja zanimljive teme i pitanja ali ne stiže na sve da odgovori zbog naglog prekida na sredini. Ili su to tako njeni autori želeli, to još ne možemo znati. Ostaje nam da čekamo na drugi deo priče koji bi trebalo da se pojavi kroz nekoliko meseci.

Bojan JOVANOVIĆ