Sigurno ste upoznati sa konceptom igre Pipe Dream (vidi SK 10/2006). Tačku A i tačku B potrebno je povezati cevima kako tekućina, koja ne čeka na rokove, koncesije i vlasnička prava ne bi iscurila svuda po igračkom polju. Blokovi za gradnju sadrže cevi različitih oblika, a mogu se rotirati i postavljati bilo gde na ekranu. Nešto nam se čini da je Konamijev Loco-Motion poslužio kao uzor...

Situacija je ovde nešto drugačija. Prvo, na ekranu se nalazi četiri, pet, pa i više „tačaka od interesa” i one zapravo predstavljaju železničke stanice na kojima se nalaze putnici. Voda je zamenjena vozićem, koji je potrebno dovesti do svake stanice pre nego što „ispadne iz šina”. Brže obavljanje posla donosi i veću nagradu.

Naravno, cela ujdurma odvija se na statičnom ekranu i ima jedan twist. Blokove sa šinama dobijate odmah na početku nivoa, nasumično raspoređene po igračkom polju (možda je bolje reći raštrkane). Njihovo uklapanje vrši se kao kod slagalica sa pomičnim delovima (u okviru). Jedno polje uvek je slobodno, tako da do mile volje možete premeštati blokove sa šinama dok ne oformite niz. Olakšavajuća okolnost je to što se nakon prolaza garavušice ranije izgrađen niz može pokvariti, jer nije bitno izgraditi večnu prugu, već jednokratan put, koji nakon obavljanja posla postaje suvišan. Kod Pipe Dreama to nije slučaj.

Za jedan naslov iz 1982. godine, Loco-Motion ima sasvim pristojne tehničke karakterstike. Posebno nam se svidelo brektanje lokomotive.

Vladimir PISODOROV