Teorija singularnosti

Mnogo je upozorenja da nesputan razvoj nauke i tehnike može da dovede do uništenja čovečanstva. Uprkos pesimističkim prognozama, nauka, države i industrija ne zaustavljaju pomeranje granica mogućeg

Različiti su interesi za sve ubrzaniji razvoj – vojni, politički, ekonomski, medicinski... Ali, iza mnogih oblasti naprednog istraživanja (i različitih motiva) nalazi se večna ljudska želja za spoznajom sveta u kojem žive. Čoveku su bile potrebne hiljade godina da shvati elementarne prirodne zakone oko sebe. Čovečanstvo je počelo svoju istoriju kao zbunjena grupa koja se bori za golu egzistenciju, koja pokušava da racionalizuje svet kroz mentalne konstrukcije, jer ga je nastanila bez ikakvog predznanja. Danas mnogo znamo o svom neposrednom okruženju, ali svako saznanje otvara još više novih pitanja.

Dok istražujemo spoljašnost, saznajemo da se ispod nje, u svakom predmetu i svakoj zakonitosti, krije čitav univerzum čestica i atoma koji zapravo determiniše stvarnost – ono što vidimo, osećamo, radimo. Dakle, da bismo razumeli svet i sebe same moramo da imamo uvid u beskrajno mali, a opet beskonačan univerzum čestica koje čine graditeljske blokove celokupnog postojanja.

Konačni horizont

Međutim, kako istražujemo tako raste i naša moć kontrole nad mikrouniverzumom. Nauka je pokazala da su čuda moguća upravo kroz manipulaciju na molekularnom nivou – kako su medicinski instrumenti sve manji, tako je i lečenje ozbiljnih bolesti i poremećaja sve izvesnije; što je genetika više u stanju da utiče na gene i ćelije, to je realnije da ćemo iskoreniti nasledne bolesti; što su računarske komponente manje, to su naši kompjuteri brži i sposobniji... Jednostavno, svako „usitnjavanje” naših instrumenata i predmeta istraživanja je još jedan mikrokorak koji činimo ka eri kada ćemo transcendentirati sopstvenu prirodu, kada ćemo postati nešto drugo.

Najistaknutiji prorok konvergencije tehnologije, kada će realnost biti kvalitativno toliko drugačija i nepojmljiva današnjem čoveku da ne možemo ni da predvidimo šta će nastupiti nakon toga, jeste futurista Rejmond Kurcvail (Raymond Kurzweil), najpoznatiji po svojoj teoriji singularnosti.

Kurcvail polazi od čuvenog Murovog zakona koji pretpostavlja da razvoj kompjuterske tehnologije teče eksponencijalno. Ovaj futurista pretpostavlja da rast u ostalim naukama prati isti tok, jer se sa jačim računarima stvaraju i bolji uslovi za razvoj nanotehnologije, biotehnologije i veštačke inteligencije, što su, prema njegovom mišljenju, najvažnije oblasti istraživanja.

On pretpostavlja da napredak u genetici, kibernetici, istraživanju veštačke inteligencije i nanotehnologiji vodi do konvergencije nauka, do međusobnog preklapanja tih oblasti. Prema njegovoj proceni, negde tokom 21. veka čovečanstvo će stići do „tačke singularnosti”, do nove epohe koja nije predvidiva. Baš kao što eventualni posmatrač ne bi mogao da vidi ulazak nekog tela u crnu rupu, tj. prelazak „horizonta događaja”, tako niko ne može iz ove perspektive da predvidi šta će se tačno desiti onda kada nestanu granice između organskog i mehaničkog, čoveka i mašine, kada veštačka inteligencija bude sposobna da upravlja armijom mikroskopskih nanobotova koji proizvode sve savršenije mašine.

Organska singularnost

Kurcvail smatra da se jedna vrsta singularnosti već desila. Reč je o organskoj singularnosti, trenutku u razvoju života kada je mnogo toga novog postalo moguće i nepredvidljivo. Kada bi se razvoj života (od stvaranja uslova da on nastane do današnjeg trenutka) stavio na običan časovnik, čitava ljudska istorija odigrala bi se u poslednjoj sekundi. Trenutak nastanka čoveka može da se uzme kao momenat organske ili biološke singularnosti – jer je njegovo postojanje kvalitativno sasvim drugačije od svih drugih oblika života. Dok je tok evolucije na Zemlji do tada razumljiv i predvidljiv jednim skupom zakonitosti i pojmova, čovekovo pojavljivanje ruši sve te predstave potpuno novim „paketom pravila”.

Prema rečima ovog futuriste, danas smo sve bliži tehnološkom ekvivalentu ove pojave, to je sledeći stepenik u našoj evoluciji, naša sudbina i neophodnost. Nastanak novih tehnologija ubrzava se eksponencijalno u svim relevantnim oblastima, ali se ljudima sve više čini da one oduvek postoje (Facebook je nastao 2005. godine, YouTube 2004). Korisnici neverovatno brzo postaju zavisni, a naši mozgovi prolaze kroz promene, tj. prilagođavanje kako bi bili u stanju da se nose sa hiperinformacionom erom. Oni koji oberučke prihvate današnju tehnologiju imaju veće šanse da izvrše „bezbolnu tranziciju” ka novoj istoriji čoveka posle tačke singularnosti.

Tri naučna stuba nove (v)ere

Sem razvoja računara, pre svega DNK i kvantnih kompjutera, tri su oblasti ključne za teoriju singularnosti: genetika, nanotehnologija i robotika. Reč je o oblastima istraživanja koje kombinuju različite nauke, ali se, istovremeno, sve kreću ka neraskidivoj teorijsko-metodološkoj povezanosti. Prema Kurcvailu, zajednički napori ovih nauka dovešće do tačke kada će ljudi živeti večno, u biomehaničkim telima ojačanim nanokomponentama ili u nekoj vrsti informacione mreže i virtuelne realnosti kroz „upload” svesti. Veštačka inteligencija najverovatnije neće biti agresivna prema ljudima, jer će se izbrisati granica između „augmentovane” (uvećane) ljudske inteligencije i uma mašine. Ovaj futurolog odlazi toliko daleko da čak predviđa ekspanziju mašinsko-organske civilizacije u svemir i pretvaranje raspoložive materije u inteligentnu u čitavoj Galaksiji. Naša i mnoge druge planete postale bi tako veliki inteligentni kompjuteri sastavljeni od mreže međusobno povezanih inteligencija – ljudske i veštačke.

Činjenica da Kurcvail pije oko 200 pilula dnevno kako bi „reprogramirao biohemiju sopstvenog tela” bitna je informacija da bi se „naučnik” iza ove teorije zaista i razumeo. On veruje u to da će veštačka inteligencija budućnosti biti sposobna da oživi njegovog oca od ostataka DNK, sećanja u mozgu ljudi koji su ga poznavali i svih dokumenata i zapisa koje je sačuvao, ali i da će doživeti trenutak kada će imati prilike da uploaduje svoju svest u virtuelnu realnost ili u bolje telo. Kurcvaila je, očigledno, strah od smrti veoma inspirisao, ali je njegov koncept fascinirajuć jer ima smisla. Osnovna ideja je zdrava, samo je tajming pogrešan...

Ljudi možda nikada neće biti u mogućnosti da uploaduju sopstvenu svest ili da ožive nekog na osnovu informacija iz DNK, ali svaka druga prognoza ovog futurologa pre pedesetak godina izgledala bi kao naučna fantastika, a sada je na ivici naučne realnosti.

Projekat kiborg

Ako neko vodi čovečanstvo ka tački naučne singularnosti, to je svakako Kevin Vorvik (Kevin Warwick), profesor kibernetike koji je sam sebi laboratorijsko zamorče. Vorvik je 1998. godine skrenuo pažnju javnosti, pogotovu one „etički osetljive”, bezazlenim eksperimentom ugradnje u svoje telo RFID čipa, koji je koristio za kontrolu vrata, svetla, grejanja i drugih uređaja. Bila je to prva faza znatno ozbiljnijeg poduhvata označenog kao Projekat kiborg.

Četiri godine kasnije usledio je ozbiljniji eksperiment koji je bio velika prekretnica u „transhumanizmu”. Naučniku je tim lekara u Njujorku ugradio u ruku čip, koji je bio direktno povezan sa njegovim nervnim sistemom. Mali uređaj je bio žicama konektovan i na eksternu „rukavicu” futurističkog izgleda, koja je sadržavala ostatak neophodne elektronike. Vorvik je na taj način uspeo da pokrene robotsku ruku, koja je bila povezana sa njegovim nervnim sistemom – preko Interneta. Odvojena veštačka ruka nalazila se, naime, na drugom kontinentu – na Univerzitetu u Redingu, Engleska. Ona je odgovorila na sve komande nervnog sistema naučnika, dok je on u jagodicama svojih prstiju osećao blage nadražaje. Vorvik je čak uspeo da drži jaje, a da ga ne razbije.

U poslednjoj fazi ovog kontroverznog istraživanja ovaj naučnik je ugradio isti čip svojoj ženi. Njih dvoje su prvi ljudi koji su uspeli da obave direktnu elektronsku komunikaciju dva nervna sistema. Aparati su zabeležili da Vorvikov mozak detektuje pokrete ruke njegove supruge, jer je ona nosila isti čip koji je bio povezan sa njegovim. Njihovi nervni sistemi bili su uspešno povezani.

Organsko-mehanička konvergencija

Vorvik i njegov tim sa Univerziteta u Ridingu pomerili su još jedan horizont saznanja – ovi naučnici uspeli su da stvore Gordona, prvog robota kojeg kontroliše biološki mozak. Oni su, naime, u laboratoriji uzgajali ćelije mozga pacova. Ćelije su počele da komuniciraju električnim signalima, te su povezane preko posebnog brain-to-robot interfejsa koji omogućava da kontrolišu kretanje njegovog „tela”. Kako moraju da se čuvaju u specijalnim uslovima, ćelije su putem bluetooth konekcije povezane sa robotom. Različiti „mozgovi” iz istraživanja ponašaju se drugačije – neki jedva ostvaruju kontrolu, drugi uče na svojim greškama, a kod trećih se već „oseća” eho razmišljanja.

Ovakva i slična istraživanja sve su više predmet interesovanja akademske zajednice, država, ali i privatnih kompanija. U svetu, na primer, već postoji nekoliko neuromarketing firmi koje za potrebe klijenata kao što su Google ili CBS mere senzomotorne, kognitivne i afektivne odgovore mozga na marketinški stimulans.

Takođe, sve je više kompanija koje razvijaju interfejs za komunikaciju računara i mozga. Prvi takav uređaj bio je komercijalno dostupan još 2002. godine. Pionir na tom polju bio je Vilijam Dobel (William Dobelle, 1941–2004), koji je za 115000 dolara „lečio slepilo”. Za kratko vreme, 16 pacijenata dobilo je implantate koji su im omogućavali da vide preko kamere povezane na naočare. Eksterni procesor prevodi signale i šalje ih mozgu kroz implantate. Početna tehnologija je omogućavala vid od jednog frejma u sekundi, da bi samo dve godine kasnije pacijenti bili u stanju da samostalno obavljaju osnovne aktivnosti. Jedan od njih je čak vozio auto na parkingu.

Molekularni paintball

Privatni sektor se odavno interesuje i za mogućnost proizvodnje na molekularnom nivou. Fabrike gedžeta i elektronskih komponenti već koriste MBE mašine (Molecular Beam Epitaxy) koje omogućavaju proizvodnju kroz slojeve koji se „lepe” molekularnom preciznošću. Ove mašine „uzgajaju” različite komponente u savršenom vakuumu, koji se hladi tečnim azotom. Naučnici koriste neku vrstu „molekularnih pištolja” da bi igrali „paintball sa periodnim sistemom elemenata”. Kompanija Sharp, na primer, razvija prototip takve mašine koja omogućava proizvodnju molekul po molekul. Na taj način moguća je brza proizvodnja ultrabrzih tranzistora, solarnih ćelija, LED ekrana, kao i neverovatna fleksibilnost pri manipulaciji komponentama, a kako nauka napreduje tako će se proširiti i mogući spektar proizvoda. Tehnologija proizvodnje polako dostiže potrebu za što sofisticiranijim komponentama koje su neophodne u razvoju biomehanike, nanotehnologije, genetskog inženjeringa, razvoja veštačke inteligencije i drugog.

• • •

Dakle, Kurcvail najverovatnije nije bio u pravu kada je rekao da će se značajan kvalitativni skok za čoveka desiti u narednih tridesetak godina, ali je u svim ovim oblastima više puta potvrđeno postojanje potencijala da naučna fantastika postane realnost već u ovom veku. To znači da čovečanstvo ima još malo vremena da razmotri ovu problematiku s etičke strane, ali i s aspekta upotrebe ove tehnologije u sistemu gde je profit sam sebi cilj i gde se znanje zaključava kako bi bilo dostupno samo onima koji su voljni da za njega plate.

Još jedna velika istina iza teorije singularnosti leži u činjenici da je razvoj posle tačke stvaranja veštačke inteligencije i mašina sposobnih da grade bolje mašine zaista nepojmljiv za ljudski um. Do ovoga zaista može i doći. Dovoljno je da se pogleda trenutni naučni napredak – čak i kada istraživači „zaglave” u nekoj oblasti, naizgled nepovezani pomaci tehnologije u srodnim granama ili elektronici otvaraju nove frontove za istraživanje. Kada sve pojedinačne grane budu na tački prekretnice, zaista može doći do kvalitativnog skoka, koji je došao sa otkrićem i distribucijom električne energije. Zato je budućnost predvidljiva samo do tačke singularnosti.

Ivan VESIĆ