Suđenje The Pirate Bayu

Zatvor i novčana kazna za četvoricu ljudi

Četvorica ljudi koji stoje iza The Pirate Baya, najvećeg torrent trackera na svetu 17. aprila u Stokholmu proglašeni su krivim za „pomaganje u omogućavanju dostupnosti” nelegalnog sadržaja. Frederik Neij, Gotfrid Svartholm Varg, Karl Lundstrom i Peter Sunde osuđeni su na zatvorsku kaznu od godinu dana i novčanu kaznu u iznosu od 4,5 miliona dolara. Prašina koja se digla oko piratskog procesa je nagoveštaj oluje koja dolazi. Pozitivna funkcija ovog suđenja je konačno smeštanje problema piraterije u mainstream tokove, tamo gde mu je i mesto: CNN je bio tamo, a ako su oni bili tamo, onda su svi bili tamo.

Taj problem nije lako rešiv, a prvi koraci u njegovom savlađivanju nisu nimalo konstruktivni. Industrija je suočena sa promenama koje pokušava, ali ne može da kontroliše. Internet je otvoren medij i takav mora ostati zauvek. Sav novac, veze, uticaji, svi lobisti i naklonjeni im političari nisu dovoljni da sputaju otvoren karakter svetske mreže. MPAA i IFPI su proteklih godina pokrenuli bezbroj kampanja, angažovali hiljade ljudi, vršili pritisak i na izvršnu, i na zakonodavnu, i na sudsku vlast Švedske, lobirali u Americi da se pritisne ova država, da bi konačan rezultat pokušaja da se mesta gde prokišnjava zakrpe bio presuda trojici štrebera i jednom biznismenu. Ova udruženja, koja zastupaju interese filmske i muzičke industrije, imaju klijente čiji su profiti jednaki zbiru budžeta desetak najsiromašnijih država na svetu. Budući da im to nije dovoljno, oni pokušavaju da urade nešto što je neprirodno koliko i hodanje po plafonu.

Današnji copyright zakoni mučili su se u vremenu piratskih VHS kaseta, a sa današnjim razvojem tehnologije prosto se koprcaju. Ne postoji nijedan zakon čije se norme toliko masovno krše koliko zakon o autorskim pravima. Nameće se logička nedoumica: da li je moguće da su milioni ljudi u stvari kriminalci? Pravo je koncizna nauka, odgovor je pozitivan. Neko drugo nelegalno delanje zaista donosi pravu, „iskrenu” štetu onome protiv koga je usmereno. Stiven Spilberg sigurno ne ide kod psihoterapeuta ili noćima ne može da spava dok jeca i leži zgrčen na podu, proklinjući sudbinu što „zli” ljudi koriste tehnologiju i infrastrukturu koja im je servirana na tacni. Ako to radi, onda bi zaista i trebalo da poseti psihijatra. U liberalnom društvu današnjice ne postoji nijedan zakon koji je toliko strog i restriktivan. On, praktično, zabranjuje da narežete prijatelju ili rođaku neki svoj disk ili, ne daj Bože, muzičku kolekciju. Zakoni su pisani pod jakim uticajem industrije i, na svu sreću što se piraterije krajnjeg korisnika tiče, nemoguće ih je sprovesti – takav poduhvat bio bi izazov i za vlasti Severne Koreje. Znači, glavni problem industrije je masovna dostupnost tehnologije i resursa, plus racionalna svest ljudi. Sve ovo bilo bi kao da postoji zakon protiv pravljenja oblande. Imate recept, imate šporet, možete kupiti oblande, čokoladu, šećer i orahe, hoće duša da jede, a neko pokušava da vas nauči da je to kriminal, jer samo Ćirina poslastičarnica sme da prodaje nešto što ni sam Ćira nije smislio. Isto tako, korisnicima je dostupan Internet, odgovarajući softver, mogu kupovati prazne diskove i, što je najvažnije, hoće duša. U našoj zemlji, a i drugde, ljudi ne bi ni znali zbog čega da kupuju toliko praznih diskova. Posedovanje i umnožavanje digitalnog sadržaja nije isto što i jednostavna krađa. Zakoni o autorskim pravima treba da štite autore i njihove ideje, a ne industriju. Najgore od svega jeste to što je industrija ta koja masakrira ideje. Kreativnost nije bitna, gleda se politička korektnost i demografija ciljne grupe: stvara se oblanda koju će svako moći da proguta. Neko retko remek-delo ne ceni se tako što se kupi originalni medijum, ceni se uspostavljanjem duhovne komunikacije odašiljaoca i primaoca. Članice MPAA i IFPI ne bi stigle do prosjačkog štapa ni da piraterija poraste za 100 odsto.

Industriji su potrebne ideje, okretanje novim modelima zarade, a ne atakovanje na fundamentalne principe Interneta, pa, što da ne, i liberalnog društva. Na svu sreću, ima stidljivih pomaka na bolje kao što je npr. saradnja izdavačke kuće Universal Records i YouTubea, o čemu takođe pišemo u ovom broju. Ipak, dokle god u upravnim odborima caruje kapitalistička etika minulih vremena, ovaj rat će besneti, a rezultat će biti promena zakona u nekom pravcu, ali i promena načina na koji ljudi doživljavaju svoj boravak na Internetu, pa čak i kako mu pristupaju u nekim zemljama. Promene su već počele, ali je o ovim ranim indikatorima teško još suditi. Svi scenariji još su otvoreni, ali umesto da spekulišemo, pozabavićemo se činjenicama.

Početkom aprila zakonodavci su u Švedskoj iskovali Direktivu o sprovođenju prava na intelektualnu svojinu. Novi zakon omogućava vlasnicima prava da traže od internet provajdera (i veoma lako dobiju) spiskove korisnika sa ličnim adresama. Imajući u vidu mainstream karakter minulih dešavanja, rezultati ovog novuma bili su šokantni: saobraćaj je tih dana u Švedskoj pao za 30 odsto. Da je neko načinio takvu projekciju, bio bi optužen za senzacionalizam. Ipak, ova istina pokazala je kako je moguće preko noći izmeniti online navike ljudi. Malo vremena je prošlo, a nesavršenosti zakona brzo su se pokazale: švedski provajderi su objavili da će brisati svoje logove, jer to nije protivzakonito. Ovo je čista racionalna komercijalna odluka i na taj način saobraćaj je normalizovan. Ipak, ostaje pitanje svrhe ovog zakona. Jedno je udariti na infrastrukturu i loviti one koji pomažu omogućavanje dostupnosti ili direktno omogućuju, a drugo je špijunirati prosečne korisnike. Jedini cilj ovakvog zakona može biti zastrašivanje i eventualno biranje žrtvenih jaganjaca. Pokušaj utuživanja samo stotinak korisnika bio bi marketinška katastrofa, a nešto više – samoubistvo. Koncept P2P mreža omogućava da svako ko uzima takođe i daje: tako ispada da su klijenti više krivi nego ljudi iz Pirate Baya. Takođe, kružile su priče da ovaj zakon predstavlja kompromis, jer ne prisiljava provajdere da čuvaju podatke. Ovo, ipak, nije tačno. Sporni zakon je samo sastavljen na brzinu, pod velikim pritiskom i, prema nekim izvorima, biće izmenjen. To znači da će biti još represivniji: do sada je pucao ćorcima na provajdere, ali uskoro municija može postati ubojitija. Kakva će biti primena u praksi, pokazaće vreme, mada sve ovo počinje da liči na Orvela. A da li je sledeći podatak za plakanje ili smejanje, prosudite sami: novi zakon naterao je provajdere da brišu svoje podatke, pa iz očiglednih razloga neće moći da ih ustupe vlastima npr. u slučaju istraga protiv dečje pornografije. Na taj način industrija je omogućila švedskim pedofilima da lakše dišu, bar za neko vreme. Pomogla je u omogućavanju dostupnosti...

Vratimo se na presudu. Direktiva EU 2003/21/EC, koja je na snazi u Švedskoj, jasno kaže da onaj ko omogućuje prenos sadržaja nije odgovoran za sadržaj, osim ako prenos ne inicira. Tačno je to da se sajt zove onako kako se zove, jasno je čemu služi, nema sumnje da su osnivači ideolozi anticopyrighta, ali oni su omogućavali prenos sadržaja, a nisu ga inicirali. Čak i to što promovišu pirateriju nema uticaja. Naravno, o bilo kakvom nelegalnom sadržaju na njihovim serverima nema ni govora. Stručnjaci tvrde: da je suđenje bilo u SAD ili Ujedinjenom kraljevstvu, slučaj bi bio rutinski poput kastracije praseta, zbog jasnijeg zakona. Setimo se Napstera. Ovako, situacija je akademski kompleksna i ući će u anale ove pomalo dosadne nauke.

Što se tiče okrivljenih, oni već imaju odgovor na IPRED (novi zakon). Reč je o servisu koji omogućava korisnicima da sakriju svoje IP adrese, veoma dopadljivog imena IPREDator. Reč je o virtuelnoj privatnoj mreži (VPN), putem koje korisnici ostaju anonimni tako što adresa dobijena od provajdera ostaje sakrivena, a vidljiva je jedino sekundarna adresa dodeljena od strane VPN-a. Razlika u odnosu na ostale VPN-ove jeste to što neće biti pravljeni bilo kakvi logovi. O popularnosti servisa koji još nije ni startovao govori 113.000 prijava za dve nedelje. Cena će biti prihvatljivih pet evra mesečno. Ostali provajderi ovih servisa u Švedskoj beleže porast koji zahteva znatan upgrade kapaciteta, neki su privremeno prestali sa prijemom novih korisnika, dok ostali funkcionišu osetno sporije.

Pirate Bay se pokazao kao suviše tvrd orah za industriju, koja je do sada uništavala svakog sa kim se nađe na sudu. Ovaj slučaj jedini funkcioniše po principu zakona akcije i reakcije. Presudom je otvorena Pandorina kutija: ovo je opasan presedan, mnogi mogu postati mete. U narednom periodu advokat Šveđana uložiće žalbu. Suđenje je postalo medijski spektakl: jedan server Pirate Baya ušao je u istoriju i postao muzejski eksponat. Brojni performansi anticopyright supkulture učinili su svet svesnijim postojanja ovog problema, u kom se sudara tehnologija sa stvarnim svetom i društvenim poretkom. Anticopyright organizacija Piratski biro, iz koje je sajt i potekao, svojim autobusom posetila je i Beograd i sa sobom „donela” svoju umetnost. U Švedskoj je bilo i demonstracija. Ulog u celoj ovoj priči je veliki, a pokazalo se da ekonomija i dalje caruje svetom. Sezona lova je počela.

Ivan VESIĆ