Prelazak sa 16-bitnih na 32-bitne igračke sisteme označio je početak ere 3D grafike. Nakon ove prekretnice, tehnološki napredak omogućio je drastičan porast kvaliteta grafičkog prikaza koji na igračkim sistemima nove generacije dolazi na korak do potpune realističnosti. Dok se Sony i Microsoft takmiče „konjskim snagama” svojih konzola, Nintendo je otvorio novi kolosek, ponudivši tržištu konzolu koja uvodi sasvim nov način upravljanja (vidi opis u prošlom broju). Zarad pristupačnije cene žrtvovan je deo next generation hardverskih potencijala, što pred proizvođače igara postavlja nimalo jednostavan zadatak – da vizuelni identitet svojih proizvoda podrede nečem mnogo važnijem – dobroj atmosferi.

Premda je još rano za predviđanja da li će novi način upravljanja biti dovoljno interesantan na duže staze (činjenica je da se hardkor igrači većinom radije opredeljuju za trendy grafiku), sigurno je da bez kvalitetnih igara hype neće dugo potrajati. Nintendo je prvim kupcima obezbedio dobru zabavu paketom promotivnih igara koje služe kao ohrabrujuća najava za naslove koji se očekuju tokom druge polovine godine. Potrebno je, naime, izvesno vreme da se programeri srode s novim sistemom i mogućnostima koje pruža, uz pretpostavku da Nintendo neće ponoviti glupost iz prethodnog perioda kada je ignorantskim stavom odvratio značajnije 3rd party proizvođače. Pored maestralne Zelde koja je pokupila superlativne kritike (pozabavićemo se njome u sledećem broju), u ponudu vrednu pažnje ubrajaju se Wii Sports, kolekcija jednostavnih sportskih simulacija, i Wii Play, kolaž kratkih igara koje demonstriraju mogućnosti upravljačkog sistema.

Wii Sports je deo standardnog paketa i u većini slučajeva predstavlja prvu igru s kojom se novopečeni „wiigrač” susreće. Nintendo je ovaj kontakt učinio potpuno bezbolnim, maksimalno pojednostavljajući komande i svodeći igru na esenciju čiste zabave i laganu demonstraciju mogućnosti Wiimotea. U svakoj od ponuđenih sportskih disciplina za jednog ili više (do četiri) igrača upravljač se koristi na karakterističan način, baš kao što se u pravom sportu koriste odgovarajuća oruđa – teniski reket, štap za golf, bejzbol palica itd. Način na koji se wiimote drži u ruci objašnjen je na crtežu pre početka svake igre, a kada je potrebno, na sličan način izložena su i dodatna uputstva, kao i upozorenja – na koja mi opet skrećemo pažnju – da sve lomljive stvari, uključujući ukućane i ljubimce, udaljite na bezbednu distancu.

Wii Baseball je pojednostavljena simulacija bejzbola koja se odvija u dve faze. Igrač se najpre nalazi u ulozi udarača koji u određenom trenutku treba da zamahne palicom i pošalje loptu što dalje od protivničkih hvatača. Kontroler treba držati obema rukama, onako kako se drži palica. Virtuelni igrač reaguje na sve pokrete brzo i adekvatno, onako kako bi se očekivalo. Jačina udarca zavisi od brzine kojom zamahnete, a pravac od ugla pod kojim stojite prema ekranu. U drugoj fazi igre nalazite se u ulozi bacača, a upravljanje se tada svodi na brzo zamahivanje (proverite obavezno da li ste prethodno obmotali sigurnosnu uzicu oko ruke).

Wii Golf je pravi recept za opuštanje. Tri nivoa težine i desetak terena dovoljni su za nekoliko sati dobre zabave. Umetnost dobrog udarca svodi se na pravilan izbor štapa (određuje domet loptice, vidljiv na mapi) i adekvatnu brzinu zamaha odnosno silu kojom opaučite lopticu. Prejak udarac i loptica će dobiti neprijatan felš koji u kombinaciji s nepovoljnim vetrom stvara sve uslove za čuveni udarac „hitni lopticu u šumicu”. Ako imate iskustva u mini-golfu, ono će vam ovde dobro poslužiti. Slobodno uključite mozak na „dvojku” i uživajte.

Wii Tennis je najlakša, ali i najzabavnija disciplina u ovoj kolekciji. Igra na jedan, tri ili pet gemova u dublovima osvojila je najviše simpatija većine članova naše redakcije koji nisu skidali osmeh s lica dok su njihovi patuljasti aliasi trčkarali po ekranu i mahali reketima kao praherom za tepih. Iako igrači ne reaguju baš uvek onako kako biste želeli (važno je da se telom okrenete direktno prema IC prijemniku), to ne utiče značajnije na ukupan utisak. Igrači na terenu se kreću automatski tako da se vaš posao svodi na pravovremeni forhend, bekhend, lob ili smeč.

Wii Bowling je verno preslikana simulacija kuglanja. Upravljač držite kao kuglu, zamahujete u iskoraku, a prstom na tasteru B određujete momenat kada ćete ispustiti kuglu. Čak i uvrtanje kontrolera ima efekat na putanju lopte (daje joj lagani spin). Osim klasične igre na bodove, postoje i izazovi u obaranju specifično raspoređenih kegli. Wii Boxing je razočarao. Iako zahteva najviše fizičkog angažmana – u jedoj ruci držite Wiimote, u drugoj Nunchuk i morate da se pomerate celim telom kako biste eskivirali udarce – nepreciznost upravljača i sporo reagovanje na komande odvratiće vas od igranja, osim ako se ne makljate s prijateljem.

Sve u svemu, Wii Sports je one-of-a-kind igra, zabava za celu porodicu u pravom smislu reči i odličan način da se rešite nagomilanog stresa (tenis, boks, bejzbol) i unapredite moć koncentracije (golf, kuglanje).

Gradimir JOKSIMOVIĆ