e-government

U nedostatku državne inicijative, razvoj e-uprave pao je na nejaka opštinska leđa

Godinama je e-uprava bila „poslednja rupa na svirali” u burnim političkim vodama Srbije, i to iz najmanje dva razloga: nerazumevanja tematike i njenog značaja za naše društvo i činjenice da je uvek nešto drugo imalo veći prioritet.

Potrebe pretekle regulativu

Nedonošenje strategije razvoja sistema e-uprave do današnjeg dana (na sajtu nadležnog Zavoda za informatiku i Internet naveden je 1. januar 2006. kao rok za njeno usvajanje) nije, međutim, sprečilo razvoj ovog koncepta savremene javne administracije, iako ga je umnogome usporilo i promenilo njegov tok. Indikativna paralela može se povući sa razvojem elektronskog bankarstva: premda nikakva zakonska regulativa o tome sve donedavno nije ni postojala, sam finansijski sektor (banke i drugi privredni subjekti) regulisao je sva potrebna pitanja i propisao postojeće procedure obavljanja novčanih transakcija putem Interneta na izuzetno visokom i profesionalnom nivou. Kao i u slučaju e-uprave, zainteresovane strane su bile te koje su domen e-bankinga uredile pre nego što ga je država „aminovala” svojom regulativom. U oba slučaja, uvođenje savremenih metoda poslovanja nastalo je kao rezultat objektivnih potreba ljudi, a ne državne inicijative koja bi se primenjivala „odozgo”.

Opštine kao katalizatori

Kao najznačajniji pokretači razvoja e-uprave u Srbiji su se pokazale opštine, pravosudni i pojedini organi državne uprave. Boreći se sa svakodnevnim problemima u vidu preopterećenja zaposlenih, velikog broja predmeta i nikad dovoljnih resursa za nesmetano odvijanje radnih procesa, oni su rešenje potražili upravo u konceptu elektronske administracije, to jest uvođenju informaciono-komunikacionih tehnologija u sistem svog rada. Time su obezbedili veću efikasnost u radu, merljivu produktivnost zaposlenih uz povećanje nivoa zadovoljstva korisnika njihovih usluga.

Sem pukih ekonomskih dobiti uvođenjem e-uprave, ona umnogome poseduje i „prometejski” karakter, u smislu da se njome po prvi put u kolektivnoj svesti Srbije građanin i njegove potrebe mogu postaviti u centar pažnje. Osim toga, e-uprava omogava efikasniji pristup informacijama, upotrebu javnih usluga i aktivnije učešće u političkom i društvenom životu, čime se promoviše suština demokratije, a javna uprava poima se kao javni servis, a ne okoštala i prema građaninu neprijateljski nastrojena organizacija u okviru koje je on osuđen na lutanje od šaltera do šaltera, očekujući milost i dobru volju službenika.

Evolucija e-uprave „odozdo” verovatno će stvoriti situaciju gde će država normativno samo verifikovati zatečeno stanje, uz određene modifikacije. U opštem sivilu domaće privrede i javnog sektora, sama činjenica da se bez gotovo ikakve organizovane podrške otišlo toliko napred ohrabruje i pokazuje da su potrebe stvarnog života alternativan, ali robustan okvir za napredak u informatizaciji Srbije.

Dušan KATILOVIĆ