Nakon Red Factiona, u igračkim krugovima postavilo se jedno opravdano pitanje – da li za ručne konzole poput N-gagea treba uopšte da se prave FPS igre? Grafika mora biti u potpunom 3D maniru što sa sobom donosi kockaste modele i nepregledna okruženja, te slabu kontrolu nad glavnim junakom. Ashen, koji se nedavno pojavio, u čitavu priču unosi i pozitivne i negativne argumente. Prvih nekoliko sati igranja igre zaista su bolni. Igra se sporo odvija, loše kontrole i kockasti modeli teraju vas da samo poželite da se agonija što pre završi. Protivnički AI nije ni na nivou predškolske ustanove jer će se oni mnogo puta zatrčati na vas i zaglaviti se na prvoj prepreci na koju naiđu. Ne postoji ni opcija brzog snimanja pozicije tako da ćete morati da igrate i mimo svoje volje, samo da kasnije ne biste morali da čitav nivo prolazite ispočetka.

Ipak, nije sve baš tako crno. Ako duže igrate, primetićete da je dizajn nivoa kvalitetniji, protivnici se ponašaju mnogo bolje i veći su izazov. Tu je i novo oružje na koje ćete naići, a svakako je interesantnije od pištolja. U svojim najboljim trenucima, Ashen budi sećanja na Doom. Čudovišta čak i zvuče isto kao kod neprevaziđene legende sa PC računara. Što se grafike tiče, Ashen više podseća na prvi Quake. Poligone možete prebrojati na svakom liku kog sretnete, ali to ne znači da su modeli potpuni promašaj. Tu su takođe i dobri grafički efekti.

Ashen ima i multiplayer deo koji predstavlja tipični deathmatch okršaj za nekoliko igrača (maksimalno četiri). Jedan hostuje server, određuje mapu i uslove potrebne za pobedu, pa nakon toga počinje zabava. Jedino što vas može sprečiti da se dobro zabavite u multiplayeru za četiri igrača putem Bluetooth veze može biti nemogućnost da pronađete još tri vlasnika N-gagea sa upravo ovom igrom.

Milan ĐUKIĆ