Možda su kompjuterske igre osuđene da ostanu muški kutak do kraja sveta i ostrvce posebnosti u kaleidoskopu čije se boje sve više mešaju.

Tvrda naučna činjenica je da se više žena interesuje za boks nego za kompjuterske igre. Zašto je to tako? Nisam klinički psiholog i nemam egzaktno objašnjenje, ali ću amaterski pokušati da zaronim u temu.

NewAge blend razlika između muških i ženskih interesovanja, brisanje segregacije u odevanju, interesovanjima i biranju profesije fakat je koji nikome ne treba objašnjavati. Žene direktori, devojke policajci, piloti i dizači tegova više nikome ne bodu oči, čak ni na Balkanu. Osobe suprotnog pola koje voze kola, psuju, nose pantalone i pri udaji zadržavaju svoje prezime postaju naša svakodnevica. Kratke kose, oštri pogledi, probuđena svest i glorifikacija tačke G postaju system requirements za pojam Oslobođene žene 21. veka, pôla koji više nije pasivan, koji traži i dobija ulogu adekvatnu muškoj u svim socijalno/ekonomsko/političkim sferama.

Muška i ženska zabava takođe doživljava pojmovno-faktičku fuziju, izuzev u dva segmenta od kojih je jedan logičan, a drugi donekle prkosi logici. Fudbal, kao prva i najvažnija tvrđava na ulazu u poslednju mušku enklavu, može relativno lako biti objašnjen fizikom polja sila. Grupa muškaraca koja sedi ispred televizora ili pika loptu na poljančetu generiše tribalnu mušku testosteronsku auru koja žene odbija kao komarce. Zato ovaj Alamo nikada neće pasti u šake generalice Santa Ane.

A šta ćemo s igranjem? Među decom i omladinom oba pola postoji neodoljivi poriv za igrom. Takmičarske igre i takmičarski sportovi karakterišu interesovanja oba pola, bez obzira na to da li se radi o igranju lastiša ili bacanju kamena s ramena. I devojčice i dečaci vole izazov, vole da se nadmeću i pobeđuju. Kako je onda moguće da virtuelni izazovi pred ekranom jednu stranu medalje gotovo u potpunosti odbijaju?

Svaka pojedinačna varijanta kompjuterske zabave prkosi logici polnog afiniteta koji bi trebalo da bude približan. Uzmimo za primer klasične multiplayer okršaje, bilo da se radi o trci ili pucačini za više igrača. U ovom svetu žene gotovo da ne postoje, osim nekoliko izuzetaka koji su gotovo uvek pomalo patološki. Sećam se jednog intervjua sa nekakvim female Quake 2 klanom iz Amerike: ono što su te devojke pričale pred kamerom sledilo bi krv u žilama i Sadamu Huseinu. „Želimo da uništimo muškarce, da potpuno dominiramo, da pokažemo apsolutnu supremaciju našeg pola... Da im prospemo utrobe!!!” Grupa militantnih feministkinja koja je našla kratkotrajni fix kroz kanalisanje agresije putem miša i tastature. Nisu imale opušteni, cool takmičarsko-zabavni stav. Klan se veoma brzo raspao, valjda pod težinom prosutih iznutrica koje su Amazonke imale na savesti.

U čemu je kvaka? Poznato je da žene vole da dominiraju, da vam tiho ucure u ekosistem i naruše ekvilibrijum. Po toj logici, na multiplayer sceni bi trebalo da ih ima više od dečaka! Možda mi grešimo, kanališući energiju na uzaludno napucavanje 3D modela, dok nam se u stvarnosti steže omča koje, tako umorni, nismo svesni? Možda postoji globalna, unifikovana ženska geštalt svest, koja muškarce svesno gura u rasipanje džula jer je namirenu živinu lakše staviti u tor? Možda je muški pol zaista u debeloj defanzivi, ubačen u vrtlog neobavezne kompetitivnosti koja ne ostavlja snage i vremena za kvalitetnu spoznaju sopstvenog okruženja? Nečega tu ima...

Single player svet sledi ista pravila. Poznato je da žene vole da čitaju knjige, da idu u bioskop i pozorište, posećuju književne tribine ili gledaju serije iz Venecuele. Zašto se onda na prste mogu izbrojati ljubiteljke kvalitetnih RPG naslova sa vrlo dobrom književnom podlogom ili klasičnih avantura koje izazivaju um i osećaj za lepo? Argument da su kompjuteri previše komplikovani ne stoji u potpunosti jer takvih igara ima i na konzolama. Fenomen Simsa i njegove planetarne aklamacije među ženama i nije nikakav fenomen: onaj ko je pravio ovakvu interaktivnu varijantu Burde, sa akcentom na šopingu i međuljudskim odnosima, išao je toliko niz dlaku ovoj ciljnoj grupi da uspeh i nije mogao da izostane.

Možda je sve ovo i dobro. Magija na ovom svetu ionako nestaje, a sveopšte uprošćavanje svega ima za posledicu sve veće sivilo. Možda su kompjuterske igre osuđene da ostanu muški kutak do kraja sveta i ostrvce posebnosti u kaleidoskopu čije se boje sve više mešaju. Ako ne možemo da sprečimo da žene postanu taksisti, kosmonauti i sveštenici (u Velikoj Britaniji, bože sakloni), uvek možemo da pobegnemo tamo gde nas ne razumeju. A gde će nama zbog tog nerazumevanja biti drago.

Ah, tko će rešiti misteriju spola!

Miodrag „Alamo” KUZMANOVIĆ