Prostorije programerske kuće ATD, jednog hladnog popodneva, početkom januara... „Momci, imam za vas jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je da smo dobili prava za Salt Lake 2002 i da pravimo zvaničnu igru za zimsku olimpijadu ove godine. Loša vest je da nam je naš izdavač „Eidos” naložio da je završimo do početka takmičenja, što će reći (gleda na sat) – za tri nedelje...”

Iako je malo verovatno da se ovakav scenario zaista dogodio, nećete moći da se otmete utisku kako je ova igra zaista i napravljena za nekoliko nedelja, vešto zapakovana pod titulom „oficijelna igra olimpijskih igara 2002”, te ponuđena širokim narodnim masama na prodaju.

Kako se razvijao uporedo i za PC i za konzole, Salt Lake pati od nekih konzolnih manjkavosti kao što su konfuzni meniji, loše baratanje sa nekoliko različitih profila, oskudne opcije i neinventivno upravljanje.

U igri postoje četiri tipa takmičenja koji prethode izboru disciplina u kojima učestvujete. Tu su olimpijski, turnirski, klasični i „slobodni”. Olimpijski tip predstavlja borbu za zlatne, srebrne i bronzane medalje, sadrži sve bitne discipline i pravila, i predstavlja glavni mod ovog ostvarenja. Turnirski deo je posvećen noćnom takmičenju u jednoj disciplini po slobodnom izboru, bez medalja (ali po knockout sistemu). Treći je klasični tip u kome uzimate učešće u bilo kom nadmetanju, a Freeform, odnosno četvrti vid igranja je takoreći trening, jer u njemu sami određujete uslove pod kojima se takmičite, možete se nadmetati u čemu god želite, a ne postoje ni rekordi koje treba dostići.

Disciplina je ukupno šest. Tu su klasični spust „niz brdo”, zatim skijaški skokovi, vožnja snowboarda, slalom, skijaške akrobacije i bob za dva člana posade. U svakoj od disciplina takmičite se sami sem u vožnji snowboarda, gde se sa vama nadmeće i kompjuterski generisan lik.

Što se izvođenja tiče, stvari su vrlo proste. Četiri tastera za kretanje i dva „akciona” dugmeta koja poprimaju različite uloge u različitim disciplinama. U skijanju, snowboardu i slalomu potrebno je samo da uspešno prolazite između zastavica (za što kraće vreme), a kod skokova je od presudnog značaja brzina kojom neizmenično pritiskate akcione tastere 1 i 2 (eh, ta stara dobra Commodore 64 vremena). Kod akrobacija je stanje kudikamo drugačije, pa morate pritisnuti određeni taster čim računar izbaci njegovu sličicu na ekran, kako bi vaš salto i doskok bili što uspešniji. Vožnja boba je najnezanimljivija, jer od početka do kraja ne morate zadati nijednu komandu, a opet ćete biti u minimalnom zaostatku u odnosu na prvoplasirane.

Ono na šta treba obratiti pažnju kada stajete na skije jesu trenutne vremenske prilike. Veliku ulogu ima doba dana (jer određuje vidokrug), zatim vetar koji je veoma bitan kod skokova i akrobacija, kao i trenutne padavine koje su od presudnog značaja kod slaloma i spuštanja na dasci, jer prilično doprinose opštem stanju same staze.

Najveća zamerka se mora uputiti fizičkom modelu koji se javlja pri izvođenju svake discipline. Nivo nerealnosti je jako veliki, što dodatno doprinosi razočarenju igrača. Neće vam biti potrebno mnogo da shvatite kako „to nije to”, pa i da nikada u životu niste stali na skije a sva svoja znanja pokupili sa televizijskih prenosa velikih događanja.

Moramo pohvaliti jedinu svetlu tačku – igranje u prvom licu. Dok sve ostale kamere prate igrača s leđa, pogled iz očiju učesnika je poseban doživljaj iz nekoliko razloga. Prvo, kompletna okolina će biti u tonu boje skijaških naočara koje nosite, a konstantno će se čuti i disanje takmičara, što atmosferu diže na posebno visok nivo i omogućava da osetite barem delić toga kako je biti u koži skijaša dok brzinom od 100 kilometara na čas pokušava da prođe između svih zastavica koje mu se na putu nalaze.

Da je u Salt Lake 2002 ubačen i multiplayer, ugođaj bi bio bolji. Uvek je zanimljivije spuštati se snowboardom protiv živog saigrača, nego računara koji uvek radi isto.

Zvučna podloga i grafika su očito podređene igračkim sistemima „Sonyja” i „Nintenda”. Muzika koja se konstanto ponavlja i loši zvučni efekti snega koji „sečete” skijama, kao i kompletna zvučna podloga nedostojni su jednog ovakvog ostvarenja. Svetla tačka su glasovi komentatora koji imaju tendenciju da uvek kažu nešto novo, i prokomentarišu svaki potez. Grafika okoline, sportskih hala i nepokretnih objekata je kvalitetna, ali telesne animacije i kvalitet tekstura nikako ne može dobiti prelaznu ocenu. Štaviše, i sa relativno lošim izgledom igra nije propustila svaku priliku da „secne”, što je samo posledica jako loše optimizacije.

Velika je šteta što se globalni trend pravljenja novih naslova nije promenio, pa tako imamo konverzije sa konzola koje ni u jednom pogledu nisu dostojne PC računara, a kada tome još pridodamo i onu staru „imamo licencu, ona će prodati našu igru, ma kakva ona bila” dobijamo Salt Lake 2002. A prava je šteta što igra nije malo bolja, jer bi tada i bez multiplayera mogla da pruži kvalitetnu zabavu za sve koji bi da se oprobaju na snegu, a ne bi da izlaze iz svojih toplih domova.

Milan ĐUKIĆ