ATi Radeon SDR / VE

Ako se podrobnije pogleda tržište grafičkih kartica, lako se uviđa da nije sve u tome da imate najbrži čip. Ipak se većina korisnika zadovoljava i nešto sporijim i znatno jeftinijim modelima, pa je neophodno imati i takve proizvode u ponudi. „Nvidia” je to shvatila odavno, pa uvek ima nekoliko rešenja „za svačiji džep”. Ovo je uostalom i jedan od najvećih faktora zašto „Nvidia” drži tako veliki deo tržišta. Drugi proizvođači su najčešće imali po jedan čip, a jedina razlika bila je količina memorija na kartici, što i nije neka raznovrsnost („Matrox”).

ATi je odavno svestan ovog problema, međutim tek je sa serijom kartica Radeon postao konkurentan „Nvidijinim” modelima, jer sa Rage čipovima to svakako nije bio. Prvi je izašao Radeon DDR o kom smo pisali, a usledili su SDR, VE i na kraju LE. S obzirom na skorašnji izlazak novih Radeon 2 modela (oznake 7x00 i 8x00), ovi stariji Radeoni znatno su pojeftinili i tako postali vrlo interesantni našim korisnicima. Stoga smo probali SDR i VE modele, a uostalom, dobro je malo razbiti monotoniju nastalu stalnim pristizanjem raznih kartica za „Nvidia” čipovima.

Jedan od glavnih razloga pojeftinjenja Radeon kartica je i to što se od skora veliki broj njih izrađuje u Kini. Da ne bude zabune, kvalitet je i dalje na visokom nivou, a i sumnjamo da bi se ATi igrao nečim tako vrednim i teško stečenim kao što je ugled kod kupaca. Takođe, ATi je Kinezima poverio izradu i najboljih modela All-In Wonder Radeona (64 MB DDR, TV Tuner). Zaključujemo da ako je dovoljno za te najskuplje modele, dovoljno je i za SDR i VE sa ovog testa.

ATI Radeon SDR

Počećemo sa SDR modelom, koji je već dugo u ponudi. Stigao je kao odgovor na MX kartice, uostalom, na sličan je način i nastao: umesto DDR memorije stavljena je jeftinija SDR, dok čip nije diran. To znači i da SDR poseduje Charisma engine sa svim njegovim mogućnostima: T&C&L, Hyper Z, dva pajplajna (pipeline) za „lepljenje tekstura” sa tri teksela... Tu je i čuveni RAMDAC na 350 MHz koji daje stvarno odličnu sliku.

Testirani model je iz OEM serije tj. uz karticu se dobijaju samo neophodne stvari. Ovo ne smatramo problemom. Mnogi i ne vole da plaćaju kutiju, opširna uputstva i raznorazni, najčešće nepotreban, softver. Međutim, ono što ne valja je to što oznaka OEM kod Radeona znači i da kartica radi na nižem radnom taktu u odnosu na „original”. Konkretno, naš primerak je radio na 160 MHz, dok tzv. retail primerci, koji stižu u šarenim kutijama, rade na 183 MHz. Napominjemo da je takt čipa i memorije na Radeon karticama „vezan”, tj. da je za obe stvari uvek isti. Kartica raspolaže sa 32 MB SDRAM-a nama nepoznatog proizvođača deklarisane na 6 ns. Jedan od testiranih primeraka raspolagao je i TV izlazom za koji je zadužen ATi Theatre čip. Ovaj izlaz moguće je koristiti do rezolucije od 1024 x 768 tačaka, što je u skladu sa trenutnim standardima. I ovde je kvalitet prikaza nešto bolji od onog na „Nvidia” karticama, pa i na ovom polju Radeon SDR zaslužuje naše pohvale.

ATI Radeon VE

Što se VE modela tiče, najbitnije je reći da je ovo ATi-jev odgovor na „Matroxove” DualHead i „Nvidijine” TwinView modele, tj. da ova kartica raspolaže mogućnostima da istovremeno prikaže sliku na više ekrana. Toga postajete svesni čim pogledate karticu, jer odmah u oči upadaju njeni izlazi, po jedan VGA, DVI i S-VHS. Uz karticu se dobija i mnoštvo kablova i konvertora, što ukupno omogućava da VE pored one na „običnom” VGA monitoru, istovremeno prikaže sliku i na drugom VGA, digitalnom ili S-VHS izlazu. Softver koji sve ovo omogućava je vrlo dobar, pa je finalni zaključak da je u pitanju trenutno najbolja kartica kada se posmatraju tzv. TwinView/DualHead mogućnosti. Ovo je osnovna, ali ne i jedina razlika između VE-a i ostale Radeon „braće”, međutim jedina je sa spiska pozitivnih.

Negativne su one koje se tiču 3D mogućnosti, iskorišćene memorije i RAMDAC-a ugrađenog u čip. Za igrače je najbitnije da je VE-u odstranjen jedan pajplajn za „lepljenje tekstura”, pa poseduje samo jedan (3 teksela), te da nema Charisma engine (nema T&L&C). Pored toga prepolovljena je i širina memorijske magistrale, pa kartica raspolaže sa 64-bitnom magistralom ka DDR memoriji (32 MB, „Hyundai”, 5,5 ns) koja je u teoriji jednaka 128-bitnom SDRAM-u, ali je u praksi osetno lošija. Sve ovo govori da VE nije namenjen igračima, što se i može razumeti jer ATi već poseduje brze kartice, pa im u ponudi stvarno nije potrebna još jedna „igračka ”.

Međutim, ono što nikako ne shvatamo je zašto je slabljen i RAMDAC koji je sa svojih 300 MHz, 50 MHz sporiji od onih na ostalim Radeonima. Ako je već kartici pružio maksimum po pitanju mogućnosti prikaza slike na različitim uređajima, nelogično je da se onda umanji kvalitet slike. Šta je tu je, konstatujemo da RAMDAC na 300 MHz daje nešto lošiju sliku od ostalih Radeona, koja se tako može uporediti „samo” sa kvalitetnim karticama baziranim na čipovima iz „Nvidiae”, ali ne i najboljim iz ATi-ja ili „Matroxa”. U našem slučaju, moglo se primetiti da SDR ima bolju sliku od VE-a. S druge strane, VE je pored standardnog VGA monitora istovremeno prikazivao sliku i na TV-u, drugom VGA monitoru ili LCD monitoru, što je nemoguće na SDR-u. Sve ovo jasno ukazuje da su Radeon SDR i VE dve vrlo različite kartice.

Kada smo se pozabavili performanasama, ponovo smo došli do istog zaključka. Radeon VE je sa svojim oslabljenim čipom ubedljivo najsporiji član „porodice”, dok je sa SDR-om stvar drugačija i on je sasvim pristojna igračka kartica. Ali s drugim problemom. Naime, kada bi se uvažavalo mišljenje proizvođača, trebalo bi porediti originalni SDR sa nekim GF2 MX modelom, međutim mi smo se odlučili da umesto toga uporedimo kartice sličnih cena. Stoga smo ovom OEM-u, dakle slabijoj varijanti SDR-a, „na crtu” izveli jednu GF2 MX400 karticu. 3D Mark 2001 je bio neumoljiv i jasno pokazao da „Nvidia” ima bržeg takmaca, a ista se stvar ponovila i u Quakeu 3 i još nekoliko igara i njihovim testovima brzine. Da bismo videli koliko Radeon na 183 MHz može, mi smo OEM primerak overklokovali. Tada se videlo da bi „originalni” SDR bio dobra konkurencija za MX400. Ipak, takav SDR košta osetno više pa ga nije fer porediti sa modelima kategorije „oko 200 DM”. Pomenutih 183 MHz je i maksimum za testirani primerak, a navešćemo i da je drugi OEM SDR na testu jedva dosegao 175 MHz uz stabilan rad. Ovaj podatak govori o slaboj „overklokabilnosti” ovih kartica, što ljubiteljima ATi-ja ne ostavlja previše nade da bi svoje SDR-ove eventualno mogli više ubrzati i tako se uspešno nositi sa MX-ovima.

Zaključak je prilično jednostavan. Za Radeon VE će se malo ko odlučiti jer retko kome trebaju pomenute DualHead/TwinView mogućnosti, a i neki od „Matroxovih” modela je verovatno bolji izbor. Doduše, „Matrox” ima i lošije 3D performanse, ali sumnjamo da su grafičkim profesionalcima, kojima su ove kartice namenjene, igrice na pameti. GeForce2 MX TwinView kartice su slaba konkurencija i ATi-ju i „Matroxu” u profesionalnom radu zbog nešto lošije slike, međutim ukoliko neko pored dva ekrana zahteva i dobre performanse u igrama, MX TwinView je jedini izbor.

Radeon SDR je mnogo brži i kao takav dobro konkuriše GF2 MX(400) karticama. Jeste sporiji od „Nvidiainih” modela, ali je razlika nedovoljna da zaljubljenici u ATi-ja pređu u „Nvidia” tabor. Sa modelom Radeon SDR moći će da se diče odličnom slikom, a da pri tom uživaju i u najnovijim 3D igrama, što nije bio slučaj s ranijim ATi karticama.

Saša UZELAC