Barem jednom godišnje verni Amigisti dospevaju u stanje euforije zahvaljujući pompeznim najavama nove, revolucionarne Amige. Po pravilu, obećanja se ne ispunjavaju

Praksa dosadašnjih vlasnika „Amige” bila je da otkupe kompaniju za relativno male pare, pokupe patente i tehnologije koje ih interesuju, i potom je prodaju sledećem vlasniku. Uprkos svemu, Amiga–zajednica i dalje broji nekoliko stotina hiljada entuzijasta, koji uprkos dosadašnjim razočaranjima ne gube nadu. Baš ovaj impresivan broj potencijalnih kupaca nove Amige podstakao je njene sadašnje vlasnike, uglavnom ljude koji su radili u „Commodoreu” u trenucima Amiginog najblistavijeg uspona, da otkupe ono što je od Amige ostalo i krenu u stvaranje nove, kažu revolucionarne, Amige DE (Digital Environment).

Novi vlasnici „Amige” su brojnim obraćanjima zajednici, prepunim rečenica u kojima se oni „dive upornosti”, ili su „impresionirani istrajnošću” njenih članova, postepeno pripremali Amigiste za hladan tuš. A on je stigao u obliku obaveštenja da novog hardvera neće biti, već da će Amiga od sada biti sinonim za novi, „revolucionarni” operativni sistem. Kako vlasnici klasičnih Amiga ne bi bili zapostavljeni, napravljena je verzija 3.5 Amiga OS-a, koja je trebalo da bude i poslednja za staru platformu. Ujedno je u saradnji sa kompanijom „Tao-Group” iz Engleske rađeno na pripremi novog operativnog sistema, koji se posle nekog vremena i pojavio. U suštini, korišćeno je jezgro koje je „Tao-Group” odavno napravio, na koje je nadograđen Amiga Foundation Layer, koji izigrava novi Amiga OS. Jezgro koristi ideju virtuelnog procesora koji ima svoj jezik i (virtuelnu) arhitekturu. Sama ideja omogućava da se program napisan na jednoj platformi bez potrebe za prekompajliranjem prenese na drugu, što ljudi iz „Amige” promovišu kao revolucionarnu novinu (bez obzira što zasluga za nju pripada isključivo „Tao-Group”). Čitava stvar je zapakovana u Amiga SDK (Software Development Kit), koji sadrži i C kompajler i Java virtuelnu mašinu, za koju tvrde da je jedna od najbržih ikad viđenih. Amiga DE ne predstavlja ni poseban operativni sistem, već je predviđen da radi pod nekim od brojnih vodećih OS-ova, među kojima su: Windows, Windows NT, Linux, Windows CE, Palm, Epoc, OS/9, iTron, QNX, VXWorks. Što se tiče podržanih procesora, tu su: x86, PowerPC, M Core, ARM, StrongARM, MIPS R3000, R4000, R5000, SH 3, SH4 i NEC V850. Lista podržanih operativnih sistema i procesora zaista je impresivna, kao i ideja hardverski nezavisnog softvera, samo se postavlja pitanje o brzini rada konkretnih aplikacija, pošto se stiče utisak da postoji popriličan broj slojeva emulacije između aplikacije i samog hardvera. Prema poznatim podacima, do sada je prodato oko 15.000 kopija Amiga SDK-a. Zvaničnici Amige govore o tome da se ubrzano vrši kako portovanje starih aplikacija na novu platformu, tako i razvoj novih.

Ubrzo posle izdavanja SDK-a, svetu je prikazana i d’AMIGA, predstavljena kao referentna mašina namenjena svima onima koji se bave razvojem softvera. I ovoga puta nije izostalo razočaranje zajednice kada se videlo da se radi o standardnom PC-u, i to sa AMD-ovim procesorom K6-II na 500 MHz. Svima koji iole poznaju razmišljanja pravih Amigista jasno je da su oni ostali verni svojim vremenom pregaženim Amigama baš zato što nisu želeli da pređu na PC-e. Svakako da niko ko tako razmišlja nije spreman da kupi d’AMIGU i da još poveruje da je pred njim nova Amiga.

Ostajući i dalje u svom svetu apsolutne virtuelnosti, ljudi iz „Amiga Inc.” najavili su 21. oktobra u Melburnu novi hardverski proizvod, nazvan AmigaOne. Specifikacija novog hardvera napravljena je tri meseca pre toga, pod nazivom „zico”. Da ne biste pomislili da je virtuelnost na početku pasusa slučajno pomenuta, dajemo originalnu specifikaciju: „AmigaDE friendly” procesor (PPC, x86, Arm, SH4, MIPS), minimalno 64 MB memorije, „Matroxova” grafička kartica sledeće generacije, zvučna kartica bazirana na „Creativeovom” EMU10K1 čipu, hard disk od najmanje 10 GB, CD/DVD, USB 1.0, Firewire, 10/100 Mbit Ethernet, 56k modem, slobodni PCI slotovi za proširenja.

Treba li uopšte komentarisati „specifikaciju”? Koliko li je samo napora i vremena (u milisekundama) uloženo u njeno smišljanje? Bilo kako bilo, našlo se nekoliko proizvođača hardvera koji su bili u stanju da odgovore na ovako „stroge” zahteve i najavljene su nove mašine. Prvi partner je „Eyetech Group Ltd” iz Velike Britanije, koji se sprema da izbaci nekoliko ploča, baziranih na sopstvenoj Predator tehnologiji, nazvanih PPC 1200 i PPC 4000. Pomenute ploče namenjene su Amigama 1200 i 4000 i u stanju su da rade kao klasična Amiga koristeći prednosti G3 i G4 procesora koji su predviđeni da rade na njima, kao i mogućih 512 MB SDRAM-a. Pored toga, ploče će posedovati i jedan AGP slot, šest PCI slotova i IDE/ATAPI interfejs. Naravno, ploče omogućavaju i samostalan rad u Amiga DE okruženju i prvenstveno im je namenjena uloga postepenog prelaska sa klasične Amige na Amigu nove generacije (čitaj: ceđenje poslednje pare fanatičnim Amigistima).

Da bi se i softverski podržala ova tranzicija, predviđeno je izdavanje Amiga OS-a 3.9 do kraja ove godine. Ploče bi trebalo da se pojave u prvoj četvrtini 2001. godine. Druga verzija AmigaOne računara, zamišljena kao posebna mašina, trebalo bi da se pojavi pred kraj 2001. godine, a potencijalni njeni proizvođači su već spomenuti „Eyetech” i „bplan GmbH” iz Nemačke. Ova verzija računara takođe bi trebalo da se bazira na PPC procesorima. Što se softvera tiče, najavljuje se emulacija starih programa, kao i prebacivanje na novu platformu najboljih od njih, ali i pojava novih naslova koji bi trebalo da sustignu (narasle) standarde današnjeg softvera.

Utisak kojem autor ovog teksta nikako ne može da se otme jeste da su sadašnji vlasnici „Amiga Inc.” jednostavno uvideli fanatičnost korisnika Amiga računara i da, koristeći se imenom, koje po svemu sudeći nema nikakve veze sa proizvodom koji prodaju, pokušavaju da izvuku novac na račun entuzijazma amigista. Bez obzira na sve prednosti koje je Amiga imala još do pre pet godina, ona je do sada daleko prevaziđena, tako da oživljavanje starog softvera na novom hardveru, koji uz to i nije Amiga, ne možemo nikako opisati kao napredak. S druge strane, ideja virtuelnog procesora ugrađena u Amiga DE, nezavisnog od hardvera, koji omogućava binarnu kompatibilnost programa na različitim platformama, od moćnih radnih stanica, pa sve do mobilnih telefona, nešto je čemu se sada teži i što treba pozdraviti. Međutim, stvari treba nazvati pravim imenom i reći da je Amiga koju smo znali i voleli odavno umrla, a da je nova Amiga, koja ima sjajne potencijale za uspeh, samo poznato ime za nešto što ćemo tek u budućnosti bolje upoznati.

Dejan STEFANOVIĆ