Druga igra u „City Building” serijalu „Sierre” i „Impressions softwarea” dosledno sledi tradiciju prve: u pitanju je čisti Caesar III, neizmenjene mehanike i načina igre, ali sa tematikom i ikonografijom starog Egipta. Srž igre je mikromenadžment grada iz perspektive pretendenta na presto faraona. Kroz gomilu fiksnih misija razvićete isto toliko gradova, progresivno rasti u hijerarhiji egipatskih nobles familija, graditi sfinge i piramide i pokušati da ostvarite moto reklame: Build the Kingdom, Rule the Nile, Live Forever! Verujte, biće teško.

Kao i Caesar III, Pharaoh vrlo brzo postaje ekstremno složena igračka. Kompleksnost interakcije između objekata koje zidate, uticaji božanstava, ćudljive prirode i Nila nameću potrebu za natprosečnom pažnjom pri projektovanju gradova, sa minimalnom ili nikakvom tolerancijom na greške. Perfektan balans između sitih podanika, zadovoljnog Seta, Ozirisa i Baasta, ograničene sume novca i faraonskog izvoljevanja (u kasnijem toku igre najveći problem je zadovoljenje prohteva velikog gazde) nije lako naći, a greške se lako kumuliraju. Dodajte tome i nekoliko bagova vezanih za promet resursa (žito, hmelj, papirus-biljka), „ne tako elegantno” rešenu trgovinu između gradova, nespretan sistem za manipulaciju vojskom (kao u ranim Settlersima) i slika patnje će biti potpuna.

Epsku notu igri daju kapitalni spomenici (Mastabe, Sfinge, piramide...) čija gradnja se ponekad proteže na nekoliko generacija, zahtevajući potpunu predanost i usmeravanje domaćih i uvezenih resursa. Kada posle nekoliko sati igre konačno kompletirate veliku gomilu kamenja, pored zadovoljstva kreacijom, neminovno ćete se zamisliti o istorijskom smislu takvog crnčenja. A možda su Egipćani još onda imali u vidu doček Nove 2000. i koncert Žan-Mišel Žara u Gizi?

Miodrag KUZMANOVIĆ