Da li će se jednog dana računarska istorija deliti po hakerskim ratovima?

U priči za naš časopis (6/95) vezanoj za hakere Berislav Todorović, tadašnji administrator UBBG-a, pokušavajući da nađe objašnjenje zašto su hakeri kod nas toliko destruktivni, odgovorio je: „Vreme je takvo, prepuno agresije, neizvesnosti, ljudi su nervozni...”

Doduše, meseci koji su za nama daju svakako najveći povod za revolt i nervozu. Nakon napada NATO na Jugoslaviju svi smo se osetili prilično povređeno. Svako od nas je hteo da uradi najviše što može da nekako vrati milo za drago. Ispočetka je bilo dovoljno slušati preko informativnog programa o slavnim i manje slavnim podvizima hakerske grupe „Crna ruka”. Nakon početka agresije objavljivane su razne proverljive i manje proverljive stvari, od obaranja sajtova do celih računarskih obaveštajnih sistema. Lično je bilo moguće proveriti zauzetost NATO sajta kao i brojne oborene sajtove kosovskih Albanaca, kao i servere američke mornarice. Jedna od poruka „Crne ruke” glasila je da će za svaki tomahavk oboriti po jedan server. Veliki broj napada vršen je tako što je slata velika količina beskorisnih informacija i tako zagušivan server koji nije mogao da odgovori na „prave” upite. Ovakav napad dobio je i svoje ime: uskraćivanje servisa. Koliko ovo može da bude obimno pokazuje primer: kada je Microsoft ukinuo ping, oslobodio je oko 2 Mb/s (a on naravno nije napadan sa namerom da se onesposobi). Sa vojnog aspekta ovo sasvim sigurno nije moglo da napravi veće poteškoće agresorima, ali sa marketinške strane bio je pravi bum.

Portparoli raznih institucija su se, naravno, utrkivali u objašnjavanju kako su ozbiljne i strateški bitne stvari postavljene iza firewallova van domašaja napadača. Čak je i portparol Bele kuće morao da pomene da su zbog „unutrašnjih kvarova” morali da budu offline neko vreme, a ne zbog hakera. Sve ovo je ustalasalo veliki broj ljudi koji je zahtevao objašnjenje, ili se bar zainteresovao da čuje šta se to u stvari događa. Posle ofanzivnog početka, verovatno ohrabren velikim publicitetom, značajan broj domaćih korisnika Mreže hteo je i neposredno da doprinese ratu na Mreži. Na veliki broj adresa i news grupa počele su u ogromnim količinima da stižu i ozbiljne poruke i pretnje i vulgarne poruke. Popularni su postali i programi koji istu poruku ponavljaju proizvoljan broj puta (mail bombarderi), čak se pojavilo i nekoliko domaćih programa na tu temu. Razum je, na sreću, prevladao nad emocijama, te je nakon apela od strane provajdera da su ovakvi postupci više štetni nego korisni, broj ovakvih akcija značajno opao.

Naravno, ima i kontraprimera. Naše elektronske „žrtve” bile su daleko manje zato što je naša Internet infrastruktura neuporedivo manja i zato što nije postojao toliki revolt „sa druge strane”. CNN je preneo da je jedan holandski haker, navodno, oborio jedan jugoslovenski Web sajt. Naljutio se, navodno, jer je na njemu pročitao da su u NATO-u novi nacisti.

Kako prenose zapadne televizijske kuće, holandski haker sa nadimkom Xoloth1 zamenio je anti-NATO page sa pro-NATO „Help Kosovo” novom stranom. Holanđanin se posebno iznenadio kada je video da postoji registrovana adresa www.pentagon.co.yu. Televizija takođe citira Xoloth1a da je sigurnost jugoslovenskih servera slaba, ali ne objavljuje adresu servera koji je oborio, kao ni onih čija je sigurnost slaba.

Što se e-maila tiče, interesantno je da su tokom rata u Zalivu javno objavljivane e-mail adrese pilota. Na objavljene adrese stizalo je veliki broj pohvala i reči podrške. Međutim, kada su prvi put objavljena samo imena i prezimena vojnika koji su učestvovali u ratu na strani NATO-a, lavina osuda sručila se na e-mail adrese!

Posle bombardovanja Kineske ambasade u Beogradu srpskim i ruskim hakerima (koji su se od početka agresije maksimalno solidarisali sa jugoslovenskim kolegama), pridružili su se i kineski. Samo nekoliko sati nakon objavljivanja vesti oborena su bila čak tri sajta američke vlade. Između ostalog kineski hakeri ostavljali su slike ubijenih kineskih državljana. Grupa koja se zove Hong Kong Danger Duo potpuno je oborila sajt www.whitehouse.gov gde su ostavili poruku „Protest USA’s Nazi action! Protest NATO’s brutal action!” slične poruke dočekale su administratore na još desetinama Web servera

Raznorazni elektronski grafiti sličnog sadržaja počeli su da se pojavljuju po svim sajtovima koji su na ovaj ili onaj način imali veze sa agresijom na našu zemlju. Uglavnom su imali istu poruku: „Nećemo prestati dok vi ne prestanete”. Neki vidovi bili su krajnje siledžijski, ali efektni. Radilo se o slanju ogromnih količina beskorisnih podataka ili mejlova. Pojedini serveri morali su da se brane od ogromnog talasa e-mailova blokirajući kineski domen .cn.

Izgleda da je ljude koji se bave sigurnošću računara u Americi agresija na Jugoslaviju zatekla u najgorem trenutku, jer je istovremeno sa „stranim”, naišao i obračun sa domaćim hakerima. Nekako u isto vreme FBI je pokrenuo opsežnu akciju protiv hakera u Americi. Epilog je da je najveći broj hakera to shvatio kao iskopavanje ratne sekire. Sajtovi senata i FBI bili su nepristupačni skoro nekoliko dana nakon obrušavanja hakera.

Hakeri su potpuno izbrisali sadržaj Web stranice američkog senata. FBI je takođe objavio da je bilo napada na njihov server, ali iako su napadi bili neuspešni, ipak su isključili svoj server sa Interneta – za svaki slučaj. Naravno, potrudili su se da objasne svetu da sajt FBI sadrži samo opšte informacije, a ne poverljive podatke i da vitalne stvari nisu ugrožene. Isti hakeri promenili su glavni znak na „Central Intelligence Agency” to „Central Stupidity Agency” (centralna agencija za glupost).

Otprilike u istom trenutku krenuo je i drugi talas u kojem su bili i Srpski anđeli, relativno nova hakerska grupa. Ova druga frakcija odlučila se za nešto suptilniji pristup. Preko liste i samog weba mogli ste da pročitate interesantne analize i predviđanja. Distribuirani su podaci o civilnim razaranjima i patnjama civilnog stanovništva koji su stigli do velikog broja ljudi. Prema podacima sa sajta preko 22.000 ljudi bilo je prijavljeno na mailing listu. Statistike kažu i da je sa sajta skinuto preko 100 GB materijala, a dnevno je stizalo preko 10 MB poruka na e-mail. Adresa sajta je www.srpskiandjeli.org.

Ovakvih sajtova bilo je jako mnogo. Skoro svaki veći grad u Srbiji imao je svoj sajt sa informacijama o lokalnim događajima. Ovakva mesta bila su dragocena ljudima koji su bili naprosto gladni informacija. Nadamo se da će ova mesta nastaviti da žive, dobiti komercijalne osnove, nastaviti da se bave dešavanjima u svom okrugu i ostati najaktuelniji izvori informacija.

Rat je završen, i na Internetu smo mi sveukupni pobednici. Za kratko vreme izdešavalo se mnogo toga, sigurno je da treba još vremena da se utisci saberu. Sa gigabajtima materijala sigurno je da će se uskoro pojaviti elektronske izdanja koja bi trebalo da proprate sve aspekte vremena koje smo uspešno prebrodili.

Damjan PELEMIŠ