Godinama smo oskudevali u dobrim avio simulacijama na temu Drugog svetskog rata, da bi nas u poslednja dva meseca iza ćoška sačekale tri, dok četvrta i peta samo što nisu doletele u izloge. Radi se, naravno, o „Microsoftovom” Combat Flight Simulatoru, „Janesovim” WWII Fightersima i junaku ove priče, „Microproseovom” Evropskom vazdušnom ratu (u finalnoj fazi razvoja se nalaze „SSI” Luftwaffe Commander i Screamin’ Demons over Europe u režiji „Activisiona”). Iako su prve dve kozmetički doteranije i nude za nijansu realnije karakteristike letelica, donekle su obogaljene linearnim kampanjama, čija zacrtanost i usmerenost toka radnje malo koga danas mogu impresionirati. European Air War ne nudi šminku od koje se pada sa stolice, ali zato poseduje nekoiliko unikatnih atributa koji su više nego dovoljni da efikasno zasene konkurenciju.

Prvi od njih je dinamički karakter kampanja. To u praksi znači da nikada (ili gotovo nikada) nećete obaviti dve potpuno iste misije: kompjuter dinamički generiše svaki angažman, zavisno od uspeha i rezultata u prethodnim. Ako recimo, tokom bitke za Britaniju ne uspete da sprečite Nemačke bombardere da vam razore aerodrom, sleduje vam momentalni transfer na neki od sledećih u dubini teritorije; ako isti uspeju da pogode obalske radare (čuveni „chain home low” koji je, u kombinaciji sa Spitfajerima spasio Engleze od invazije Vermahta), osmatrači će znatno kasnije primetiti bombarderske formacije i time vam bitno skratiti vreme za presretanje posle date uzbune; ako zakažete u odbrani vaših bombardera, od kojih se mali deo probije do cilja i ne uništi ga u potpunosti, sledećih nekoliko misija ćete se konstantno vraćati na isti i time znatno usporiti planiranu vazdušnu ofanzivu, itd. Ovo je tek mali deo „opcionih nelinearnosti” sa kojim ćete se susretati, a postoji još dosta elemenata koji manje-više utiču na globalni uspeh u kampanji i vaš lični status.

Vaše kolege wingmani su ličnosti za sebe, čija veština i efikasnost proporcionalno rastu sa preživljavanjem u misijama. Pošto na početku preuzimate ulogu komadira odeljenja (dva ili tri aviona pod neposrednom komandom), direktno ste odgovorni za njihovu bezbednost (možete ih efikasno upokojiti naređenjem za solo-napad na veliku formaciju bombardera). Ako se pokažete korisnim vođom, postajete „squadron leader” i dobijate komandu nad celom eskadrilom, kao i mogućnost da odredite borbeni komplet za svaki pojedinačni avion. Sa većim ovlašćenjima, prirodno, raste i odgovornost za ljude i opremu.

European Air War nudi 3 kampanje: Bitka za Britaniju 1940. godine i evropski vazdušni rat 1943. i 1944. godine u kojima se možete oprobati leteći za jednu od tri sukobljene strane (izuzetak je Bitka za Britaniju, gde Amerikanci nisu uzeli učešća). Podržani su svi najznačajniji modeli tadašnjih lovaca, uključujući i poslasticu od meseršmita ME-262, prvog operativnog mlaznog lovca na svetu (jedino je stari dobri Secret Weapons of Luftwaffe nudio mogućnost da provozate i ostale manje poznate nemačke mlaznjake, kao što je ME-163 Komet). Njihove letne karakteristike, kao što rekosmo, nisu u dlaku precizne sa istorijskim modelom (za razliku od Combat Flight Simulatora, gde su dovedene gotovo do perfekcije), ali daleko od toga da su neozbiljne. Početnici u svetu borbenih simulacija pozdraviće mogućnost prilagođavanja uslova, osobina i letačkih režima podržanih letelica, čime igra lako može postati klasična arkada. Zavisno od odabrane ranjivosti/neranjivosti, beskonačne ili ograničene municije i drugih otežavajuće/olakšavajućih oklonosti, skor u kampanji će vam rasti različitim tempom, a unapređenja ćete dobijati restriktivno ili ih uopšte neće biti. Možda najveće iskušenje predstavlja opcija za neograničeni borbeni komplet, jer, kao što je poznato, tadašnji avioni nisu mogli da ponesu baš preveliki payload (FW-190 recimo, potroši punjenje 20mm topova u 10 sekundi kontinualnog rafala, posle čega vam preostaje bekstvo ili iskakanje padobranom).

Pošto je igru publikovao „Microprose”, element koji sigurno ne manjka je čista, nerafinisana zabavnost. Atmosfera ni u jednom trenutku nije sterilna, a okršaji prosto pršte od nesvakidašnje dinamike i sasvim realnog osećaja borbene tenzije i povremene tragike, naročito u poslednjoj kampanji kada letite za slavu Rajha koji se topi kao sneg na suncu, i kada odnos snaga često premašuje deset na jednoga (lepo aprilsko jutro 1945., a vi i kolega sami jurišate na formaciju od četrdeset bombardera i dvadeset lovaca)!

Bez obzira na lepe sličice koje prate ovaj opis, stvarna vizuelna snaga igre nije baš tako maestralna. Prvo, ograničeni ste na rezoluciju od 640*480 u 256 boja, što nije dovoljno za efikasno snalaženje u avionu bez radara i IFF-a. U većini slučajeva je jako teško utvrditi „who is who” u prosečnoj bici sa tridesetak veoma sličnih aparata, tako da ćete često činiti greške i potkresivati rep dragocenim saborcima. Svesni toga, autori su dodali mogućnost svojevrsnog „target identifikatora”, ali plutajuća crvena oznaka koja prati svaki avion deluje izuzetno glupo i znatno snižava nivo realizma simulacije. No, bolje išta nego ništa.

No, nevezano za poslednje kritičke redove, kvaliteti igre u ogromnoj meri pretežu. Iako u „Microproseu” nije ostao niko od legendarnih tvoraca Gunshipa, ovi novi klinci definitivno znaju kako se prave dobri borbeni simulatori.

Miodrag KUZMANOVIĆ