Rukovodioci internet korporacija i njihov sistem delovanja

Zašto se loše upravljanje dobro plaća

Kada pričamo o ponašanju internet megakorporacija, naši čitaoci će razumeti da se radi o odlukama ljudi koji tim korporacijama rukovode, pošto korporacija nije svesni entitet koji može da donosi svoje odluke, šta god advokati koji se bave pogrešnim tumačenjem četrnaestog amandmana Ustava Sjedinjenih Američkih Država govorili (14. amandman je uveden kako bi se zagarantovala prava tek oslobođenih crnaca, ali su lobisti korporacija to iskoristili kako bi obezbedili korporacijama status i prava ličnosti, što je besmisleno, ali se putem lobiranja održalo do danas).

Današnja korporacijska kultura u SAD ne temelji se samo na vek i po starom tumačenju Ustavnog amandmana, već na isto toliko starim mitovima perioda industrijalizacije, koji se opet pozivaju na osnivačke i pionirske mitove i tradicije SAD. Osnivače informatičkih megakorporacija mediji često prikazuju a građani ih pojme kao preduzimljive i inovativne genije, kao nekad Edisona (nepravedno, s obzirom na to šta je sve pokrao, ali se ipak obogatio) ili basnoslovno bogate self-made man filantrope, poput Karnegija (Carnegie) ili Rokfelera (Rockefeller). Tako, recimo, doživljavamo Gejtsa (Bill Gates) ili Ilona Muska (Elon Mask), dok Mark Zakerberg (Zuckerberg) sa druge strane ima daleko kontroverzniju reputaciju, kakvu je uživao i pokojni Stiv Džobs (Steve Jobs), koga to nije sprečilo da postane pop idol. Postoje i oni osnivači koji su uglavnom poznati po negativnom delovanju, poput Twitterovog Džeka Dorsija (Jack Dorsey) ili zaista ozloglašenog Trevisa Kalanika (Travis Kalanick) iz Ubera. Često kritikovanje pojedinih osnivača, ne šteti celokupnom mitu i narativu po kom su ti ljudi zbog svoje genijalnosti, bogatstva i uspeha dostojni idoli, poput pionira industrije, među kojima je takođe bilo ljudi koji su imali lošu reputaciju ili su bili predstavljani kao zlikovci. Idealizacija direktora megakorporacija uz zanemarivanje njihovih moralnih i etičkih kvaliteta, često vodi ka stvaranju iskrivljene slike o njihovim sposobnostima upravljanja, pa se često dešava da se kuju u zvezde ljudi čije je delovanje zapravo štetno po uspeh kompanije koju vode.

Istovremeno, era inovatora i osnivača polako prolazi. Iako su mnogi uključeni u upravljanje korporacijama koje su osnovali, najviša upravna funkcija u internet gigantima je sve češće u rukama profesionalnih rukovodilaca, čije smo ekstremno homogene i elitističke poslovne prošlosti i obrazovna porekla već prezentovali (u tekstu „Digitalni baroni razbojnici”, SK 9/2017) polazeći od odlične analize domaće Share fondacije. U nastavku teksta ćemo pokušati da vam pojasnimo kako transfer moći u ruke ove klase ljudi objašnjava neke od čudnih, kontradiktornih ili apsurdnih poteza koje internet megakorporacije povlače.

Uprava napolje

Iako ćete možda logički rezonujući zaključiti da CEO (Chief Executive Officer, prevodivo kao generalni direktor) odgovara deoničarima korporacije kojom upravlja, to nije tako. CEO, CFO (Chief Financial Officer, kod nas često nazivan i finansijski direktor) i ostali rukovodioci najvišeg ranga u velikim kompanijama kakve su internet megakorporacije (i banke, berzanske kuće, investicioni fondovi i slično), ne odgovaraju zaista deoničarima (niti skupštinama deoničara u kompanijama gde one postoje i zaista funkcionišu), već upravnom odboru, te treba obratiti pažnju na sastav i način funkcionisanja upravnih odbora.

Zbog raznih tipova deonica (sa i bez prava glasa), različitog ustrojstva reprezentacije deoničara (uglavnom su u upravnom odboru predstavljeni interesi najkrupnijih deoničara) i organizacije upravnih odbora, gde je nekoliko mesta rezervisano za najviše rukovodioce, posebna mesta za osnivače, mesta koja putem ulagačkog ugovora dobiju kasniji investitori i slično, upravni odbori nisu idealna demokratska reprezentacija svih deoničara. Kada uzmemo u obzir da su najveći deoničari u većini korporacija druge korporacije (investicioni fondovi, finansijske institucije, ali i drugi tipovi korporacija uključujući i firme iz iste branše kao i kompanija), te da njih predstavljaju njihovi rukovodioci, koji opet odgovaraju samo svojim upravnim odborima, vidimo začarani krug u kome pripadnici pomenute upravljačke elite imaju maltene odrešene ruke u krojenju poslovne politike. S obzirom na masovnu deregulaciju korporacijskog poslovanja koja je nastupila tokom osamdesetih, kao i na političku moć i uticaj korporacija na sve tri grane državne vlasti u SAD, prvenstveno, ali ne isključivo, putem moćnih lobističkih firmi, rukovodioci nisu zakonski dovoljno ograničeni pa su slobodni da po ličnom nahođenju menjaju pravila upravljanja preduzećem. Za najviše korporacijske rukovodioce, posledica za lošu upravu gotovo i da nema, osim u slučaju da ga neko od deoničara tuži za povredu fiducijarne dužnosti (obligacije da poverenom imovinom raspolaže u interesu poverenika), što je u trenutnoj političkoj i legalističkoj klimi teško dokazati i odbraniti na sudu ako ste običan mali deoničar. Takođe, veoma se retko dešava da rukovodstvo očiglednim prevarama upropasti korporaciju, kao što se to dogodilo u čuvenom slučaju Enrona, pa da neko zaista i završi u zatvoru, ali dokle god korporacija funkcioniše i ne ugrožava značajno SAD i unutrašnju stabilnost, ne treba se nadati procesuiranju odgovornih. Zbog pravnih tumačenja već pomenutog četrnaestog amandmana američkog Ustava, koja su proteklih nekoliko godina odmakla dosta daleko u davanju statusa ličnosti korporativnim entitetima, razlučivanje korporativne krivice za neki prestup od krivice njenih funkcionera može da predstavlja ogroman problem u sudnici. Pošto su pravni sporovi protiv korporacija sa efektivno neograničenim budžetima za pravnu pomoć veoma skupi i dugi, država, državna institucija, grupa građana ili ko god da se nađe sa suprotstavljene strane u postupku, često bira da se nagodi. Pošto rukovodilac predstavlja kompaniju, pruža mu se prilika da se nagodbom efikasno izvuče od krivice. Iako ličnost, korporaciju je ipak nemoguće strpati u zatvor, pa se suprotstavljena strana (čak i kada je to država) najčešće zadovoljava odštetom, koja je najčešće minorna u odnosu na profite korporacije i često predstavlja unapred ukalkulisanu stavku u poslovnom modelu gde se ciljano ide na kršenje zakona radi maksimalizovanja zarade.

Gotovo odrešene ruke generalni direktori koriste i da na razne načine pune upravne odbore svojih korporacija sebi bliskim ljudima, što često dovodi do situacije da članovi upravnog odbora svoju funkciju duguju CEO-u umesto obrnuto. Naravno, isprepletanost vlasničkih odnosa i određena doza solidarnosti između pripadnika sloja najviših rukovodilaca, dovodi do „ruka ruku mije” koruptivnog efekta, gde deblji kraj izvuku svi osim pripadnika najviše menadžment klase.

Situacija u internet megakorporacijama nije ista kao u finansijskim institucijama, zbog prisustva osnivača, saosnivača i njihovih vernih sledbenika, koji su svojim revolucionarnim idejama uspeli da se plasiraju u inače hermetički zatvoren najviši krug korporativne uprave tokom informatičkih revolucija, koje su se odigrale ponajviše devedesetih i ranih dvehiljaditih. Ipak, ni oni nisu ostali imuni na iskvarivanje korporacijske moći koja je nedovoljno zakonski ograničena. Posebna priča je naredna generacija rukovodilaca, koje su interesne grupe investitora i velikih deoničara sa pravom glasa dovele jer odgovaraju njihovim ličnim interesima više od vizionara koji smatra kompaniju svojim detetom.

Teorija vlasti

Funkcionisanjem internacionalnih megakorporacija su se intenzivno u svom naučnom radu bavili profesori Siverson, de Meskita, Morou i Smit (Randolf M. Siveson, Bruno Bueno de Mesquita, James D. Morrow, Alastair Smith), koji su pre desetak godina izložili revolucionarnu teoriju političke moći. Osnovna ideja glasi da je svaka struktura vlasti podeljena na tri kategorije, zamenjive, uticajne i neophodne. Ako uzmemo glasačko telo u demokratiji, zamenjivi su pripadnici nominalnog selektorata, celokupnog glasačkog tela, uticajni su pripadnici realnog selektorata, glasači koji glasaju, dok su neophodni pripadnici pobedničke koalicije, grupe glasača koji mogu da donesu kandidatu pobedu u tom izbornom sistemu. Pametnim političarima, dakle, nisu bitni interesi glasačkog tela, već onih grupa i pojedinaca koji im mogu doneti izbornu pobedu, koji predstavljaju daleko manji broj ljudi od nominalnog selektorata. Ipak, u demokratijama je odnos između zamenjivih i neophodnih dva, tri ili četiri prema jedan. U diktaturama stvari funkcionišu malo drugačije, iako nominalni selektorat čine građani koji imaju pravo glasa i glasaju na izborima, a za ostanak na vlasti neophodno je imati podršku samo nekoliko desetina ili stotina visokih oficira ili službenika koji drže efektivne poluge vlasti u zemlji, vojsku, policiju, finansije i slično. Navedeni profesori i sledbenici njihove teorije, tokom godina rada više puta su pokazali da moderna korporacija funkcioniše sličnije diktatorskom režimu nego demokratiji. Nominalni selektorat čine svi deoničari, dok stvarnu poslednju reč o dolasku i ostanku na funkciji rukovodilaca ima mala grupa ljudi koji čine upravni odbor, pa je za uspešno upravljanje jedino bitno zadovoljiti većinu članova borda, dok je sve drugo sekundarno. Iako u celokupnom korpusu istraživanja na koji se oslanja navedena teorija postoji poneka manjkavost, smatramo da ovo naučno gledište odlično objašnjava razloge zašto korporacije funkcionišu na takav način. Vlast bi trebalo da se vrati u ruke deoničara zakonodavnim putem kako bi njihovi interesi i interesi društva bili stavljeni u prvi plan, umesto ličnog bogaćenja odabrane elite iz rukovodilačkih krugova, koji su razvili naviku da se međusobno časte milionskim bonusima, čak i kada firma propada.

Primeri iz prakse

Marisa Majer (Marissa Mayer), bivša direktorka Yahoo-a, izvanredan je primer zloupotrebe pozicije i lošeg upravljanja. Gospođa Majer je nedavno široj javnosti postala zanimljiva kao zagriženi seksista i mizandrista, čije je ponašanje u tom stilu odlično dokumentovano. Pored privatnih tužbi za nepravedno otpuštanje, Majer je dobila i tužbe za izigravanje federalnih i lokalnih zakona o radu, koje još nisu dobile sudski epilog. Praksa u industriji je da se radi povećanja različitosti u kompanijama vrši pozitivna diskriminacija prilikom zapošljavanja, pa se neka radna mesta daju ženama ili pripadnicima pojedinih manjina nauštrb muškaraca evropskog ili istočnoazijskog porekla. Praksa naravno šteti individuama koje imaju peh da se rode kao belac ili Azijat, ali ne i kompanijama, pošto zaposleni po ovom principu imaju slične kvalifikacije kao i njihove kolege koje ne dobijaju podršku pozitivne diskriminacije. Marisa i grupica njenih istomišljenica su otišle nekoliko koraka dalje i pod lažnim premisama izvršile masovna otpuštanja muškaraca iz kompanije, uključujući i neke sa veoma visokih i važnih funkcija, kako bi na njihovo mesto dovele tek zaposlene žene, što svakako šteti produktivnosti kompanije. Imajući u vidu trenutnu medijsku sliku u SAD, lako je shvatiti zašto se o ovom nije preterano pričalo, ali ono o čemu se pričalo jeste katastrofalan učinak Yahoo korporacije pod vođstvom Majerove. Nedavno je objavljena informacija da je pod njenim vođstvom došlo do, verovatno, najvećeg curenja korisničkih podataka u istoriji. Tokom celokupnog vremena kada je Majer bila na čelu Yahoo-a, kompanija je doživljavala efektivni pad poslovanja, prihodi od oglašavanja (što je kao što znamo krucijalan segment zarade internet korporacija) osetno su se smanjili, prepolovljen je broj zaposlenih. Tako je, i pored praznih hvalospeva Majerova povodom povlačenja sa funkcije u kojima je slavili prodor na mobilno tržište, osnovni poslovni segment Yahoo-a bio prilično devastiran. Treba navesti i da je prilikom pregovora o preuzimanju cele korporacije od strane Verizona, vrednost kompanije znatno pala, te je Verizon umesto unapred razmatranih 4,8 milijardi, platio 4,5 milijardi dolara. Iako nije mala stvar obezvrediti kompaniju i tokom preuzimanja izgubiti 300 miliona dolara, nesposobnost bivšeg rukovodstva Yahooa pokazala se prilikom krađe korisničkih podataka. Upad u sistem koji se dogodio 2013. godine, prijavljen je tek 2016. godine, da bi nakon toga, i pored upozorenja sigurnosnih eksperata, bio manje-više uspešno umanjen i zataškan. Tek nakon analize spoljnih eksperata koji su dobili pristup od Verizona prošle godine, pun obim napada je u potpunosti obelodanjen. Dotični stručnjaci smatraju da je kompromitovano tri milijarde Yahoo naloga, što je u tom slučaju hakerski napad sa najviše ugroženih korisnika ikad. Iako isti stručnjaci smatraju da do krađe kritičnih podataka, kao što su šifre i bankovni računi većine korisnika nije došlo, državni organi SAD i dalje ispituju šta se tačno desilo. Prilikom svedočenja pred komisijom Senata Sjedinjenih Američkih Država, Majer se branila tako što je rekla da ne zna kako se upad desio, što je apsolutno neprihvatljiv stav prema kompaniji, korisnicima i deoničarima. Verovatno je i Marisa to shvatila, pa je prilikom ispitivanja optužila za napad, ni manje ni više, nego ruske hakere sponzorisane od strane države, što je još neozbiljnije. Majer je, inače velikodušna donatorka Demokratske partije, glasna aktivistkinja i bliska pojedincima iz samog vrha te političke stranke, pa se možda nadala da iskoristi histeriju oko navodnog ruskog uticaja elektronskim putem na predsedničke izbore 2016. godine. Plan očigledno nije uspeo jer senatori Demokratske partije nisu baš pohrlili u pomoć, dok je havajski senator (takođe demokrata) Brajan Šac (Brian Schatz) naveo da je nepojmljivo običnom građaninu kako je moguće da neko načini takve propuste, ošteti toliko korisnika i odšeta sa otpremninom od nekoliko stotina miliona dolara, što je, kako je on naveo, godišnji budžet omanjeg grada. Da, dobro ste čuli, nakon svih zasluga kojima je Majerova zadužila Yahoo, kao otpremnina na kraju njenog upravljanja kompanijom, isplaćena joj je naknada u iznosu od 239 miliona dolara, što je jedan od najvećih i najkontroverznijih zlatnih padobrana u tech industriji, pa i šire. Zlatni padobran je kolokvijalni naziv za ugovore sa rukovodiocima u kojima klauzule od raskidu ugovora obavezno donose milionske kompenzacije, bez obzira na okolnosti, što je još jedan od primera kako mali broj pripadnika upravljačke klase kroji korporacijsku kulturu, jer sa rukovodiocima o takvom ugovoru pregovaraju članovi upravnog odbora koji su takođe pripadnici istog kruga, najčešće bivši rukovodioci ili trenutni rukovodioci kompanija su velikim udelom u dotičnoj kompaniji. Marisa Majer je i dalje u upravnom odboru Walmarta, upravnim odborima nekoliko institucija kulture i važan je investitor u više kompanija iz oblasti IT-a, genetike i bioinženjeringa, biohackinga i wellnessa.

Navešćemo još jedan kratak i veoma svež primer zloupotrebe položaja u IT megakorporaciji. Verovatno ste upoznati sa otkrićem baga u Intelovim procesorima (ako niste, imate odličan tekst na tu temu u prethodnom broju SK 2/2018) koji, prema mišljenju stručnjaka, može predstavljati potencijalnu opasnost, jer vešti hakeri mogu da iskoriste bezbednosni propust x86 arhitekture i naškode vašem računaru baziranom na Intel platformi. Koliko god da je reakcija bila brza, ova greška će se definitivno odraziti na imidž Intela među korisnicima i već skupo košta kompaniju čija je vrednost akcija doživela nezapamćen pad nakon objavljivanja ove informacije. Svako je mogao da pretpostavi da će tržište reagovati ovako, ali je Intelov CEO Brajan Kržanič (Brian Krzanich, verovatno u originalu Kržanić s obzirom na hrvatsko poreklo) učino nešto što nije mogao svako. U međuvremenu, od otkrivanja greške do objavljivanje informacije o otkriću, CEO Intela je „navodno” prodao svoje akcije u toj kompaniji u vrednosti od 24 miliona dolara, iliti maksimalan broj akcija koji je po ugovoru mogao da proda. Da li će neko pokušati (malo teže i uspeti) da Brajana zakonski dokači putem optužbi za insider trading (prodaja akcija ili drugih hartija od vrednosti od strane ljudi upoznatih sa informacijama nedostupnim javnosti), za šta je dotični gotovo sigurno kriv?

Na nekoj od narednih strana moći ćete da pročitate našu analizu nedavnih korenitih izmena u menadžmentu Uber korporacije. Ona je još jedan primer za temu ovog teksta, ali smo se zbog konceptualnih problema odlučili da tu priču stavimo u zaseban tekst, koji će služiti kao poduži dodatak ovom tekstu, ali i kao samostalan rad za svakog koga zanima ova priča po kojoj će se pre ili kasnije snimiti film, osim ako producenti ne odluče da niz događaja koji je vodio ostavci Trevisa Kalanika izgleda previše nerealno za ekranizovanje. Sunovrat (ako je održavanje na 4,5 milijardi dolara vrednosti, po Forbsu, zaista nekakva tragedija) Trevisa Kalanika je izuzetak koji, ne samo potvrđuje, već i ilustruje pravilo, bez obzira na to koliko nekakav potez rukovodioca bio pogrešan, neetički ili u krajnjem slučaju nelegalan, cela stvar drži vodu dokle god ne ugrozi, opet lične, pre svega finansijske interese, drugih rukovodilaca i članova upravnog odbora.

Naravno, sve ovo je samo vrh ledenog brega, postoji još sijaset vidljivih primera loše uprave ili zloupotrebe moći kompanije za benefit ili hir nekog od pripadnika rukovodećeg kadra. To je vidljivo i na nižim instancama uprave i sigurni smo da će redovni čitaoci uspeti da identifikuju pojedine primere u prethodnim tekstovima u kojima su tema bili loši i zlonamerni potezi internet megakorporacija. Pride, svakako postoji bar deset puta toliko sličnih primera koji još nisu obelodanjeni.

Svako za sebe, a deoničare ko...

Svima je jasno da akcije rukovodilaca gigantskih korporacija, koje često idu na štetu, ne samo korisnika ili društva u celini, već i na štetu deoničara te kompanije, nisu samo produkt loših karakternih osobina ili psihičkih devijacija nekolicine pojedinaca, već produkt kulture upravljačke elite iz čijih krugova potiču gotovo svi rukovodioci svetskih megakorporacija.

Nadamo se da će vam detalji i objašnjenja koja smo izneli pružiti misaoni okvir za sagledavanje dešavanja i odluka u internet megakorporacijama i pomoći vam da bolje razumete zašto rukovodioci ovih korporacija često povlače poteze koji očigledno štete korisnicima ili samoj kompaniji (i bankovnom saldu deoničara). Zašto rukovodioci manipulišu javnim mnjenjem, otvoreno cenzurišu političke stavove suprotne njihovim, nelegalno i netransparentno prikupljaju i prodaju podatke korisnika, vrše prevare, poslovnu špijunažu, utaju poreza, sarađuju sa nedemokratskim režima ili se bave monopolističkim praksama, pa i kad je svima očigledno da to nije razumna, moralna ili čak zakonom dozvoljena poslovna praksa? Odgovor je jednostavan i glasi: zato što mogu. Veoma su male šanse da će završiti u zatvoru šta god da rade, a kompaniju im nije ostavio tata, pa ih i ne zanima preterano da li će ona propasti i unesrećiti većinu malih deoničara, koji takođe nisu faktor u njihovim kalkulacijama. Sve ovo je važno znati kako ne bismo upali u zabludu da internet megakorporacijama podarimo više poverenja nego što zaslužuju i time postanemo kolateralna šteta nekog suludog plana koji je iz svojih razloga iznedrio ovaj ili onaj rukovodilac. Sve veća vrednost, obim poslovanja i kompleksnost upravljačke strukture i vlasničkih odnosa internacionalnih megakorporacija koje polako preuzimaju svaki aspekt privrede i života, ne može odgovarati nikome, korisnicima, malim deoničarima, zaposlenima, ostalim građanima, pa ni stabilnosti svetske ekonomije. Pošto je taj mamutski mehur uparen sa načinom na koji se ovim privrednim entitetima upravlja, jasno je da je mnogo toga ugroženo, te nam ostaje jedino nada da će se naći odgovorni pojedinci u vladama najmoćnijih svetskih zemalja ili upravama međunarodnih organizacija koji će jasnom i zdravorazumskom regulativom usmeriti korporacije ka konstruktivnijem i odgovornijem modusu delovanja. Do toga ne može doći dokle god se jedna veoma mala grupa ljudi smenjuje na važnim pozicijama istih tih korporacija, vlada i organizacija. Svaki napor mora biti usmeren ka tim pojedincima, a ne na dalje pokušaje definisanja prava i obaveza mutno i konfuzno određenih pravnih subjekata.

Srđan BRDAR