Slika i prilika jednostavnosti

Jedna od prvih stvari koje zbune nove korisnike slobodnih sistema iz porodice Linux vulgaris, pored gomile različitih grafičkih okruženja, jeste metod instalacije softvera na sistem. Menadžeri paketa svojom filozofijom i funkcionisanjem početnicima deluju komplikovano, ali su u suštini jednostavan i logičan mehanizam i nezaobilazan alat svakog ozbiljnijeg korisnika. Ipak, nije nečuveno da i pored njih dođe do problema koji se ogledaju u sukobljenim ili neispunjenim zavisnostima, nepostojanju željenog paketa na repozitorijumima distribucije ili neadekvatnim alatima za manipulaciju paketima. I proizvođači softvera muku muče sa gomilom različitih i međusobno nekompatibilnih sistema, što dodatno opterećuje i komplikuje proces razvoja i distribucije softverskih rešenja.

Fleksibilan sistem, kao što je Linux, ima i „klikabilne” varijante pokretanja softvera, a jedna od njih je upravo i nastala pod nazivom Klik, mada je danas znamo kao AppImage. Ovakav sistem korisnicima treba da omogući jednostavno i brzo pokretanje aplikacija koje će raditi nezavisno od distribucije i izbegne probleme zavisnosti, kao i ograničenja korisničkog naloga, tj. potrebu da softverom upravlja kao root korisnik. Radi se o kompresovanom paketu koji sadrži aplikaciju i sve potrebne prateće datoteke, a koji se potom montira na sistem i automatski izvršava. Na ovaj način se dobija korisnički doživljaj sličan onom kod portabilnih programa za Windows platformu – dupli klik na datoteku sa ekstenzijom .appimage i program se pokreće. Imaćete sličan, ali ne u potpunosti isti doživljaj pošto je, opet u skladu sa filozofijom i sigurnosnim podešavanjima slobodnih operativnih sistema, potrebno preuzeti paket označiti kao izvršni (executable). Ovo možemo da uradimo pokretanjem komande:

chmod a+x ime_paketa.appimage

ili selektovanjem odgovarajuće opcije unutar Permissions taba u Properties prozoru, koji dobijamo pokretanjem kontekstnog menija nad datotekom u grafičkom okruženju (ukratko, desni klik), što je svakako lakše za početnike.

Očigledno je da ovakav metod ne koristi klasičnu instalaciju, pa iz toga proizilazi nekoliko negativnih posledica koje će neke korisnike ipak odvratiti od upotrebe appimage datoteka. Pre svega, gubi se prednost ažuriranja programa koju imamo kada o softveru brine podrazumevani menadžer paketa, već moramo da pazimo na izlazak nove verzije i da vršimo ponovno preuzimanje i pokretanje. Takođe, integracija sa sistemom je na daleko nižem nivou. Neki programi u appimage formatu imaju skripte koje će postaviti ikonice na odgovarajuće pozicije, ali to je otprilike sve, napredniji korisnici koji žele da integrišu izvršne datoteke u automatizaciona skripta neće biti zadovoljni.

Sa druge strane, korisnici, pogotovo oni manje vični, mogu da manipulišu softverom na (relativno) lakši i donekle poznatiji način, a da time ne ugroze integritet sistema. Štaviše, sistem je sigurniji pošto se sve promene odigravaju na nivou aktivnog korisnika i administratorski pristup nije potreban. Kada sledeći put budete zapeli kod instalacije nekog programa, proverite da li možda postoji u appimage verziji i probajte jednostavniju varijantu.

Goran STRIČIĆ