Android simulator

Možemo reći da se trenutno u opticaju nalaze dve vrste Android emulatora. Prvi su oni zasnovani na virtuelnim mašinama, koriste naročite „slike” operativnog sistema i uglavnom se pokreću iz programa VirtualBox. Njihova prednost ogleda se u činjenici da korisnik doživljava puno Android iskustvo, s obzirom na to da se emulacija svodi na mimikriju određenog modela mobilnog telefona ili tableta. Omogućeno je „prčkanje” po podešavanjima, pristup svim resursima operativnog sistema i slično. Za ovaj tip emulacije potrebna je jaka mašina, a to u praksi znači da ako posedujete računar koji nema podršku za virtuelizaciju bolje je da odustanete od svega.

Drugu grupu programa čine takozvani plejeri za aplikacije, čiji je najpoznatiji predstavnik BlueStacks (www.bluestacks.com). U pitanju je ostvarenje koje korisniku na površini ne pruža autentično Android iskustvo jer ne koristi odgovarajuću upravljačku šemu, nema prepoznatljiv raspored funkcija, pa čak u nekim slučajevima ne dozvoljava pristup Play prodavnici. Međutim, ove programe čini popularnim (BlueStacks je, recimo, preuzelo preko 85 miliona ljudi) ultimativna kompatibilnost, ali i brzina koja je u maniru pedal to the metal vožnje na ovalnoj stazi, čak i na mašinama koje nemaju podršku za hardversku virtuelizaciju.

U poslednje vreme svedoci smo rađanja i treće iteracije softvera iz klase – simulatora. Za ove programe mogli bismo reći da predstavljaju zlatnu sredinu između gorenavedenih rešenja. Oni se oslanjaju na VirtualBox po defaultu, koji je s druge strane daleko skriven od očiju korisnika. Pokretanjem programa, korisnik automatski ide u Android i nema dodira sa podešavanjem opcija, tweakovanjem hardvera i sličnim marifetlucima. Tamo ga dočekuje okruženje koje je veoma slično onom na realnim uređajima, ali sadrži gomilu perkova koji olakšavaju korišćenje na desktop mašinama (o tome ćemo nešto opširnije kasnije). Radi bržeg rada i lakšeg pristupanja opcijama (dakle svesno) žrtvovana je preciznost emulacije, ali to ne znači da nećete biti u mogućnosti da otvarate prepoznatljive menije, posećujete Play prodavnicu i koristite većinu unikatnih stvari koje Android donosi sa sobom.

Droid4X spada u potonju grupu ostvarenja, simulatora, i trenutno predstavlja projekat o kojem se najviše priča. Očekivano, oslanja se na VirtualBox koji dejstvuje iz pozadine tako da korisnik ni ne zna šta se zapravo dešava iza kulisa glavne radne forme. Namenjen je radu na mašinama koje imaju podršku za hardversku virtuelizaciju, mada ga je moguće pokrenuti i bez nje. Ovo je moguće bez nekih većih problema i tada ćete biti u situaciji da se upoznate sa zakonitostima koje Droid4X nameće, ali autori kažu da ste u tom slučaju ograničeni na svega 10 procenata od ukupne brzine. No, za upoznavanje sa upravljačkim okruženjem i pomenutim perkovima i ovo je sasvim dovoljno, pa čak i za pokretanje određenih programa. Po pokretanju vas dočekuje izmenjen Home ekran na kojem se nalaze prečice inicijalno instaliranih aplikacija, dok su se s desne strane smešteni hardverski dugmići za pristup listi nedavno pokretanih aplikacija, povratak u glavni meni, kao taster ’Back’. S leve strane nalaze se dve vertikalne palete alatki. Prva služi za pristup opcijama sâmog simulatora, dok se u drugoj nalaze prečice za pristup podešavanjima Androida, Play prodavnici i ugrađenom browseru. Što se tiče instaliranih programa, na raspolaganju su samo osnovne stvari – SuperSU, Galery za pregledavanje slika, kao i podrazumevani fajl-menadžer. Droid4X radi pod Adroidom 4.2.2, a moguće ga je pokrenuti u rezolucijama 720 x 1280, 900 x 1440, 1280 x 720 i 1440 x 900 piksela, sve uz „gustinu” ekrana od 320 DPI. Ako pozovete sekciju sa podešavanjima, videćete da se ovde nalaze gotovo svi elementi kao na realnim Android uređajima, što pruža više nego autentično iskustvo. Dalje, sa gornje ivice ekrana moguće je „povući” Status/Notification bar, pa i sa te strane korišćenje podseća na prave uređaje.

Simulator je u potpunosti podešen i spreman za korišćenje odmah nakon instalacije. Ipak, preko pomenute vertikalne palete alatki u krajnjem levom delu ekrana, korisnik može da izvrši tweakovanje nekih važnih opcija i to bez prekidanja emulacije, otvaranja VirtualBoxa i prčkanja po njegovim opcijama. Pomenuli smo da je moguća jednostavna promena radne rezolucije, a tu su još i dugmići za kontrolu intenziteta zvuka, prelazak u režim rada preko celog ekrana, simuliranje GPS uređaja, „čupanje” sadržaja ekrana i snimanje u obliku klasičnih slika, pa čak i pozivanje opcije Shake-It (simulira se „drmusanje” uređaja). Korisnik odavde može da odabere direktorijum na lokalnom hard-disku koji će deliti sa računarom i šta god da korisnik presnimi u njega momentalno će biti vidljivo iz fajl-menadžera u simulatoru. Ovo je jedan od načina na koji se može izvršiti instalacija APK datoteka, ali su se autori postarali da za to izrade naročitu sekciju – dovoljno je da kliknete na dugme APK install, pronađete instalacionu rutinu na računaru i pritisnete taster OK. Program je instaliran gotovo istog momenta. Za ovu svrhu ostavljeno je 15 GB slobodnog prostora. Na raspolaganju su i dva korisna dodatka koji će omogućiti lakše upravljanje programima i igrama. Preko virtuelne tastature mogu se definisati regije na ekranu na kojima će se simulirati pritisak prsta svaki put kada korisnik pritisne odgovarajuće dugme na tastaturi. Druga stvar je mogućnost korišćenja realnog Android uređaja kao kontrolera u igrama. Stvar se obavlja preko naročitog programa koji se preuzima posebno.

Droid4X je još uvek u fazi razvoja, ali već sada nudi neverovatnu kompatibilnost koja iznosi 99 procenata. Nas je iznenadila njegova hitrost i brzina izvođenja koja je i sa isključenom virtuelizacijom u rangu uređaja srednje klase. To što nema puno manevarskog prostora zasmetaće samo najnaprednijim korisnicima, dok će većina ljudi pozdraviti jednostavno instaliranje aplikacija i mogućnost testirianja praktično kompletnog Android opusa.

Vladimir PISODOROV