Danas se teren za revoluciju priprema online

Sećate li se kako je bilo teško srušiti diktatore u vreme kada nije bilo Interneta? Otuđene glavonje imale su na raspolaganju jednostavne, ali ubitačno efikasne metode za gušenje glasa slobode. Opozicionari su morali da pripremaju teren za revoluciju u fizičkom svetu. Veća izloženost atmosferi diktatorske zemlje, više zalepljenih postera, iscrtanih grafita i održanih tribina po pravilu garantuju i više batina.

Danas se teren za revoluciju priprema online. Twitter i Facebook, u kombinaciji sa viralnim kampanjama, daju rezultate mnogo brže. Istina, kada pukne – nije prijatno. U završnoj fazi mora da se izađe na ulice, ali kada se sve sabere, iako ima mnogo patnji i peripetija, proces se čini bržim, jer sada diktatori padaju kao lišće krajem oktobra. Zato i reaguju agresivnije...

Internet zaista ruši diktatorske režime. Dok je vlastima ranije bilo dovoljno da se oslone na partijske poslušnike, policiju, a u težim slučajevima i na tajnu službu i ostatak svog protivprirodnog antihumanog aparata, sada moraju da razmišljaju o IP adresama korisnika, prokletoj Tor mreži, Twitteru, blogerima, kao i o bolnoj i nezaustavljivoj infuziji sadržaja sa Zapada... Osim ako ne govorimo o Severnoj Koreji. Oni su taj problem preventivno rešili odlučivši da „to nije za građane”.

U kontekstu društvenih promena koje tresu brojne zemlje, čini se da Zapad vodi i dobija informacioni rat. Međutim, u istom kontekstu, šta je Zapad? Da li je Zapad u stvari Amerika, i to u smislu hi-tech neokolonijalne sile koja sa visine seje smrt po svetu? Ili je Zapad sinonim za kosmopolitsku kulturu koja spaja ljude, slavi različitost i čini svet boljim?

Diktatori na Istoku imaju problema sa „oba” Zapada, ali verujte, onaj prvi Zapad boji se drugog. Centri moći u SAD pribojavaju se otvorenog Interneta koliko i njihovi neprijatelji sa Istoka. Uostalom, i Hilari Klinton je nedavno, pomalo u panici, izvestila Senat da Amerika gubi informativni rat. Ta Amerika o kojoj ona govori jeste ona gramziva kapitalistička neman koja je u januaru pokušala da disciplinuje Internet, ali je Internet uzvratio udarac.

Šta se tačno desilo i zašto je to važno za nas, čitaćete na sledećim stranicama „Sveta kompjutera”, a ovde je dovoljno reći da je fundamentalni princip, onaj na kojem se bazira najveće tehnološko dobro za čovečanstvo, bio ugrožen. Oni koji su pokušali da uguše otvoreni Internet mislili su da će se provući na foru borbe protiv piraterije. Izgleda da se prebogata industrija zabave pozabavila lobiranjem, te da je odgovorna za kontroverzne, zasad samo wannabe zakone. U stvari, interesi bogatih producenata i vlasti su se poklopili. Bitno je reći i to da IT industrija ima novca za lobiranje, i to mnogo više nego Holivud i muzički izdavači, ali senatori i kongresmeni sve manje žele da sa njom imaju bilo šta – za stolom i ispod stola.

SOPA i PIPA su za entertainment industriju bili prilika da zadaju brutalan udarac pirateriji, ali ne i da je pobede. Za političare, bila je to prilika da disciplinuju neposlušni Internet. Čini se da svaka istorijska epoha ima svoj ključni resurs koji daje moć. Nekada su to bile krvne loze, možda je to sada nafta, ali je sutra – informacija. Kapitalistička Amerika izgubila je šansu da kontroliše ključni resurs budućnosti još početkom sedamdesetih, kada je AT&T ispustio priliku da kupi ARPANet. Spasao nas je nedostatak vizije privatnog telekomunikacionog sektora Amerike. Moć informacija je sada u našim rukama... Ili nam se to samo tako čini?

Kroz istoriju niko nije imao toliku moć da u jednom danu i jednom univerzalnom porukom mobiliše toliko ljudi na planeti da su vlasti jednostavno morale da odstupe. Imamo sreće što su gospodari najmoćnijeg resursa današnjice na našoj strani. Njihov poslovni model zavisi od našeg poverenja i angažmana. To da najmoćniji zavise od svih nas ostalih – takva simbioza se do sada nije desila. Odnos je ranije uvek bio parazitski, a samim tim i nepovoljan za nas.

Tokom kratkog perioda ove internet bitke razgovarao sam sa dosta ljudi. Mnogi su bili informisani i upućeni u probematiku, ali na jednu takvu osobu dolazilo je desetoro onih koji su delovali po inerciji. Sintetički glas Anonymousa na YouTubeu, zamračena stranica Wikipedije i jedna jedina rečenica na Googleu bili su sve što je trebalo da se mobiliše kritična masa. A šta bi bilo da je poruka bila zlonamerna?

Ivan VESIĆ