Fenomen po imenu „Watchmen” trese ljubitelje sedme umetnosti na isti način na koji je čuveni strip talasao fanove osamdesetih godina prošlog veka. Drevna holivudska tradicija nalaže, naravno, da svaka profitabilna ideja mora da ima i svoju interaktivnu varijantu, tako da nas pojava igre Watchmen nije previše iznenadila. Watchmen: The End is Nigh (SK 4/2009) razvijen je od strane danskog Deadline Gamesa, što je bio povod da glavnog dizajnera igre Ufe Frijs Lihtenberga obaspemo serijom pitanja. Momka se možda sećate iz intervjua objavljenog u SK 2/2007, gde je u svojstvu člana benda Press Play on Tape govorio o svojoj strasti prema muzici iz antologijskih igara na osmobitnim računarima.

SK: Možda grešimo, ali mi mislimo da je raditi posao snova u prelepom gradu normalne i bogate zemlje na severu Evrope odlična stvar, zar ne?

Ufe: Ha-ha! Ne grešite, to je sigurno. Celim svojim bićem srastao sam sa skandinavskom klimom i bukvalno ne mogu da zamislim da živim i radim na nekom drugom mestu. Dobiti posao u igračkoj industriji dovoljno je teško i za ljude koji ne biraju deo sveta u kome će raditi, tako da je posao snova koji radim u rodnom Kopenhagenu čist šlag na torti.

SK: Opiši sebe kao igrača i igračkog dizajnera. Šta te pokreće u poslu, osim potrebe da platiš račune i prehraniš decu i psa?

Ufe: Potreba za plaćanjem računa bila je poslednja stvar koju sam uzeo u obzir prilikom izbora posla. Sa iskustvom i obrazovanjem koje imam (10 godina iskustva u Web developmentu, diploma iz kompjuterskih nauka na Univerzitetu u Kopenhagenu) mogao sam da dobijem posao koji je plaćen duplo više od ovog.

Moj životni poziv su igre, u to nema nikakve sumnje. Na poslu kreiram igre sa sadržinske i tehničke strane, u slobodno vreme sviram igračku muziku u bendu Press Play on Tape, a preostalo vreme trošim na igranje za svoju dušu. Svaki preostali sekund (ako ga imam) koristim za casual igranje World of Warcrafta.

SK: Tvoj poslednji projekat bio je tabačina bazirana na stripu/filmu „Watchmen”. S obzirom na to da si bio glavni dizajner na tom projektu, daj nam malo detalja vezanih za translaciju najboljeg stripa XX veka u interaktivnu formu.

Ufe: Posao dizajniranja igračke varijante Watchmena (prvog i drugog dela, koji uskoro dolazi na tržište) radio sam u saradnji sa Sorenom Lundom, producentom i režiserom celog projekta. Rad na igri posmatram kao vrlo interesantan izazov: svi u timu su dugogodišnji fanovi stripa, tako da smo poslu pristupili sa solidnom dozom strahopoštovanja.

Neki parametri igre bili su, međutim, strogo predefinisani od strane vlasnika licence. Warner nas je angažovao da pravimo downloadabilnu igru, koja je na tržište morala da izađe uporedo sa filmskom premijerom, što je donekle i definisalo naš izbor žanra. Gotovo nijedan junak „Watchmena” ne koristi vatreno oružje, tako smo na samom početku odlučili da nikakva šuterska varijanta ne dolazi u obzir. Tako se rodila ideja o Watchmen tabačini. Najbolja strana kompletnog posla na igri bila je kreativna sloboda za „proširenje” zapleta iz stripa (pridržavajući se, naravno, definisanog kanona vezanog za likove).

Stvar koja me je najviše iznenadila jeste reakcija publike i ocena novinara vezane za cenu igre. Developer nema nikakvog uticaja na cenu koju odredi izdavač, ali mislimo da Warner tu nije omašio: 20 dolara za igru koja nudi tri-četiri sata zabave čini se apsolutno razumnim. Nažalost, publika (posebno američka publika) reagovala je pretežno negativno na tu cenu. Rekao bih da su Amerikanci prilično razmažena nacija: u većini slučajeva moraju da plate 60 dolara za „normalnu igru”, tako da mi apsolutno nije jasno zašto su graknuli na naslov koji košta trećinu te cene. Mogu da se složim s tim da Watchmen: The End is Nigh donosi trećinu sadržaja koju ljudi očekuju od standardne igre, ali iz moje perspektive (a ja za igre plaćam 550 danskih kruna, što je oko 100 dolara), Watchmen košta petinu standarne cene, što smatram veoma dobrim dilom.

Naposletku, želeo bih da naglasim da smo veoma zadovoljni finalnim rezultatom. Naravno, ima mnogo stvari koje bi bile bolje izvedene da smo imali više vremena, ali to je slučaj u svakoj medijskoj produkciji. Igra zahteva od igrača izvesnu strast prema žanru tabačina, što predstavlja element koji većina igračkih glasila naprosto nije shvatila. Otud i neslaganje između ocena koje smo dobili i mišljenja igrača sa mnogobrojnih foruma, kojima se igra u većini slučajeva sviđa.

SK: Ko je tvoj omiljeni Watchmen?

Ufe: Rorschach, naravno (znao sam, prim. aut.). Iako je desničarski ludak i psihopata, mislim da je daleko normalniji od većine drugih Watchmena. Meni se lično izuzetno sviđa njegov stil borbe: iako je Nite Owl interesantan na svoj način, ništa ne može da se poredi sa suvom brutalnošću Rorschachovih udaraca. Čekajte samo da vidite šta smo pripremili za nastavak igre: nekoliko godina nakon dešavanja iz prve igre, Rorschach je postao još tvrđi i gadniji.

SK: Deadline Games trenutno radi i na igri Faith and a .45, pucačini inspirisanoj avanturama Boni i Klajda. Šta nam možeš reći o tome?

Ufe: Nažalost, u ovom trenutku nema mnogo toga da se kaže. Prošlog leta napravili smo demonstracioni prototip igre, ali zasad nismo uspeli da nađemo izdavača. Globalna klima je takva da malo ko želi da rizikuje i izda igru sa originalnom intelektualnom svojinom bez tržišno etabliranog prisustva. Igra je trenutno na ledu; razvoj nastavljamo čim budemo pronašli dovoljno hrabrog izdavača. Lično, baš bih voleo da se oprobam u žanru pucačina, koji poseduje dosta neiskorišćenog potencijala. Sve što se nudi na tržištu bazirano je na formi neinspirativnih Halo i Gears of War klonova, što industriju, tj. njen kreativni potencijal vuče dole.

SK: Da li bi želeo da dodaš još nešto? Da odgovoriš na neko pitanje koje smo zaboravili da ti postavimo?

Ufe: Ništa posebno ne pada mi na pamet, osim podsećanja na to da uskoro izlazi Watchmen: The End is Nigh, part 2.

Miodrag KUZMANOVIĆ