Miševi

Kuglični, optički, repati, bezrepi... šta se krije u spravi ispod vašeg dlana

Priča o mišu počinje 1963. godine na univerzitetu Stenford, gde je Daglas Engelbert nakon obimnog istraživanja napravio prototip uređaja za upravljanje svojim novim računarskim sistemom poznatijim kao NLS (oN-Line System). Zahvaljujući jednostavnosti i prirodnosti u odnosu na ostale kandidate, miš je postao favorizovani uređaj za upravljanje NLS računarom. Međutim, ono što ni sam Engelbert nije sanjao jeste činjenica da je njegov izum jedan od faktora koji je omogućio masovan prodor računara u gotovo sve sfere života krajem prošlog veka. Kao i svi drugi uređaji, miš je vremenom evoluirao i postao potpuno drugačiji od Engelbertovog prototipa, ali namena mu je ostala ista.

Optomehanički miševi

Engelbertov miš je za detektovanje pokreta koristio dva diska postavljena pod uglom od 90°. Diskovi su po svom obodu imali radijalne proreze, a detektovanje brzine i smera rotacije diskova se obavljalo pomoću parova optičkih senzora. Svaki disk je sa jedne strane imao par svetlećih dioda, a sa druge par foto-detektora. Diode su treperile u pravilnim intervalima i time je omogućeno utvrđivanje brzine rotacije diskova. Kako bi se utvrdio i smer, Engelbert je pribegao jednostavnom triku – ugao koji jedan dioda-senzor zaklapa sa drugim, pri čemu je centar diska teme ugla, mora biti manji od 180°, a broj proreza na tzv. kodirajućem disku mora biti paran.

Ovaj koncept je ostao dominantan do početka ovog veka, a u određenoj meri se i danas koristi. Međutim, pošto su diskovi izvornog miša bili u direktnom kontaktu sa podlogom, otežavali su kretanje. Zbog toga je Bil Ingliš, član Engelbertovog tima 1972. godine izumeo gumenu kuglicu. Diskovi više nisu bili u direktnom kontaktu sa podlogom već ih je pokretala kuglica koja se podjednako lako kretala u svim smerovima.

Optički miševi

Iako jednostavan, sistem kuglice i diskova imao je iritirajuću osobinu da se lako prlja, što je za posledicu imalo haotičan rad miša i zahtevalo je njegovo čišćenje, što nije jednostavna operacija ni kod poslednjih inkarnacija kugličnog miša. Zbog toga, kao i zbog opšte radoznalosti, izmišljen je nov način detekcije pokreta na principu snimanja podloge po kojoj se miš kreće.

Stiven Kirš iz firme Mouse Systems Corporation koristio je IC diodu i senzor kako bi detektovao mrežu nacrtanu mastilom koje upija infracrvenu svetlost, iscrtanu na metalnoj podlozi. Međutim, da bi miš radio, morao je da radi sa tom specijalnom podlogom i da u odnosu na nju uvek bude pod istim uglom.

Drugi koncept, na osnovu kojeg su se razvili moderni optički miševi, osmislio je Ričard Lion iz Xeroxa. Njegov miš je koristio optički senzor rezolucije 4 x 4 piksela kako bi pratio svetle tačke na tamnoj podlozi (koju je korisnik mogao i sam da napravi) i omogućavao je prirodnije kretanje korisnikove šake.

Firma Agilent Technologies je unapredila ovaj koncept koristeći CMOS senzor kojim snima površinu na kojoj je miš, osvetljenu svetlećom diodom. Uočavajući iste šare na uzastopnim slikama, procesor koji se nalazi u mišu može da odredi rastojanje i smer pomeranja.

Tipični optički miševi imaju CMOS senzor rezolucije 8 x 8 piksela koji može da snima do 1500 slika u sekundi i razlikuje 64 nijanse sive. Procesor koji se nalazi u miševima ima snagu od 18 MIPS-a, što ih stavlja rame uz rame sa najbržim verzijama Intelovog procesora 80386.

Osnovna prednost optičkog miša u odnosu na kuglične jeste veća pouzdanost i otpornost na prljanje i habanje. Međutim, ovi miševi su imali veliku manu. Naime, veoma su izbirljivi po pitanju podloge. Mat, providne kao i suviše šarene podloge prave im velike probleme. Takođe, optički miševi sa slabijim procesorima ne mogu da prate suviše brze pokrete. Najbolji optički miševi mogu pratiti pokrete brzine 2 m/s.

Sa popularizacijom optičkih miševa, podloga je predstavljala veliki problem koji su donekle rešili proizvođači podloga izborom materijala i desena, međutim ovaj problem javlja se i dan-danas. Takođe, preciznost optičkih miševa je u početku bila mnogo manja u odnosu na kuglične, tako da nisu uhvatili pelcer u bitnoj populaciji korisnika računara – igračima.

Laser

Posebna vrsta optičkog miša je tzv. laserski miš. Prvi miš ovog tipa razvio je 1998. godine Sun, ali je do popularizacije ovog koncepta došlo tek 2004. godine kada je Logitech u saradnji sa Agilent Technologies razvio model MX1000. Kao i obični optički miš, laserski koristi CMOS senzor da bi snimao podlogu. Međutim, kao izvor svetlosti se koristi infracrveni laser. Upotreba lasera omogućava povećanje rezolucije slike koju snima senzor, čime je površina podloge sa koje se prati pokret povećana oko dvadeset puta u odnosu na optičke miševe, zahvaljujući mogućnosti analize interferencije odbijene koherentne svetlosti. Takođe, upotreba lasera je smanjila izbirljivost miša prema podlozi, tako da laserski miševi mogu da rade na većem broju podloga od optičkih. Veća preciznost je dovela do razvoja miševa namenjenih igračima, kao što su Logitech G5 i Razer Copperhead.

Tasteri i točkići

Većina miševa ima tri tastera, međutim njihov broj je varirao tokom godina i zavisio je isključivo od predviđanja njihovih proizvođača, tako da su postojali miševi sa jednim, dva, tri, pa i više tastera. Standardni današnji miš ima najmanje tri tastera. Već više od 20 godina, za testere se koristi uređaj po imenu mikroprekidač, jednostavna kombinacija kontakata i opruge koja čini običan taster, samo zapakovana u malo kućište koje po današnjim standardima čak ni ne zaslužuje prefiks mikro, a još manje pažnju u ovom tekstu.

Međutim, jedan od tastera miša, onaj srednji, posebna je priča. Ubrzo pošto je proizvođač najpopularnijeg operativnog sistema shvatio da korisnici imaju pet prstiju a da miševi imaju više od jednog tastera, javili su se miševi sa točkićem.

Mehanika točkića je jednostavna. U pitanju je isti kodirajući disk koji se koristio za snimanje pokreta kod optomehaničkih miševa, ali ovog puta sa nekoliko izmena. Prva uočljiva izmena je mogućnost srednjeg klika koja se svodi na pomeranje celog mehanizma kako bi se pritisnuo mikroprekidač ispod točkića. Druga izmena je postojanje koraka u pokretu i pružanje otpora prstu korisnika da bi se sprečilo slučajno pomeranje. A treća i najnovija je tzv. tilt, odnosno naginjanje točkića da bi se omogućilo horizontalno skrolovanje bez ubacivanja drugog točkića. Tilt se realizuje postavljanjem posebnog rocker prekidača – kombinacije dva prekidača i klackalice koja omogućava uključenje samo jednog od njih.

Alternativa točkiću postoji u vidu senzora osetljivog na dodir. Smešten u srednji taster miša, ovaj senzor može da detektuje pokrete korisnikovog prsta, čime se simulira horizontalno i vertikalno skrolovanje, ali takođe može da prepoznaje i gestove prstom i na osnovu toga ponudi veći broj funkcija bez potrebe za korišćenjem komplikovanih mehanizama. Nažalost, ovaj koncept tek treba da se ponudi korisnicima u formi koja omogućava „prirodnije” korišćenje, jer točkić korisniku nudi dodatni stepen analognosti.

• • •

Kao što se da videti, miševi predstavljaju prilično komplikovan hardver. Omogućili su nam jednostavnu upotrebu računara bez potrebe za učenjem velikog broja komandi. Danas većini korisnika upotreba računara bez miša predstavlja nezamisliv zadatak, dok i oni kojima to nije prevelik problem preferiraju postojanje miša u blizini. Najzad, Point & Click način rada u svim svojim varijacijama oduvek je predstavljao idealan način obavljanja poslova.

Bojan ŽIVKOVIĆ