Prvo srpsko sajber-tužilaštvo

„Dela, ne reči”, ili – koliko će nas koštati odugovlačenje primene zakona u borbi protiv sajber-kriminala

Do pre samo četiri godine, u Srbiji nije postojao zakon koji je regulisao bilo koji vid kriminala koji se dešava na Internetu ili koji na bilo koji način uključuje računare. Zbog toga, sa takvim, tačnije nikakvim zakonskim rešenjima u ovoj oblasti, prvi procesi u vezi sa sajber-kriminalom koji su se završili 2003. godine (SK 3/2003), odugovlačeni su i po više godina iz raznoraznih razloga. Najčešće je to bilo zbog nerazumevanja materije – što sudija, što tužioca, policije, branioca, pa čak i okrivljenih. Ipak, mora se reći da je sud uspeo da se izbori s tim i donese pravične presude, uprkos nedefinisanom statusu računara u zakonima. Sledeće godine, promenom Krivičnog zakona (SK 5/2003) računar je kao pojam ušao u zakon. Od tada, menjano je i doneto „brdo” zakona koji su uključili u svoje odredbe sajber-kriminal i računare uopšte, pa ako pogledamo stvari na papiru, iako ovi propisi imaju mnoštvo nedostataka, papirološki je Srbija ipak koliko-toliko uredila svoj sajber-prostor. Ali, da li je to zaista tako?

Leges suum ligent latorem (Zakoni obavezuju i svog donosioca)

Doneti zakon nije ni pola urađenog posla. Jednostavno, svaki zakon je „mrtvo slovo na papiru” ako se ne primenjuje, što smo često mogli da vidimo kod nas. Jedan, u ovoj oblasti najbitniji, doživeo je upravo ovakvu sudbinu. Radi se o Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala koji je donet krajem 2005. godine. Njegov zadatak bio je da se formiraju posebna tela po svim instancama (istražna, tužilaštvo i sudska) koja će kvalitetno obrađivati sajber-kriminal. Međutim, od početka je sa primenom bilo dosta problema. Prvo, donošenje zakona bilo je slabo zapaženo, jer u tom periodu Skupština kao da je štancovala zakone. Taj veliki broj usvojenih ili menjanih zakona nastao je zbog želje tadašnje vlade da se naš zakonodavni sistem što pre uskladi sa Evropom. Izgleda da se tu njihova namera i završila. Ne može se sporiti da je taj zakon u skladu sa evropskim, mada i on ima svojih nedostataka. Ali, ti nedostaci su gotovo nebitni jer ono što je bitnije, primena, i te kako bode oči – doskora on jednostavno nije primenjivan u praksi.

Da pojasnimo o čemu se zapravo u ovom zakonu radi. Pohvalno koncizni zakon prvenstveno definiše ko, kako i kojim sredstvima juri sajber-kriminalce. Na pitanje ko, ovaj zakon pruža vrlo konkretan odgovor – za celu Srbiju nadležno je posebno tužilaštvo i posebno odeljenje pri policiji. Posebnim tužilaštvom rukovodi posebni tužilac, a čak se i reguliše formiranje posebnog veća sudija specijalno za ovakvu vrstu kriminala. Odredbe su odlične i postižu cilj rešavanja problema sadašnjih suđenja – svi „upleteni” u jedan sajber-proces (policija koja obezbeđuje dokaze, tužilac i sudija) sada razumeju kompjutersku tematiku. To je oduvek bila prepreka – ne može se očekivati da se pravnici, sudije ili policajci snalaze u računarskom svetu kad dosad nisu ni obučavani za to. Nije za čuđenje bio ni njihov dosadašnji čest zbunjeni izgled kada optuženi i svedoci govore „računarskim slengom”.

Predviđeno je da se sva tri specijalna odeljenja finansiraju iz državnog budžeta. Dalje, zakon predviđa i mehanizam nadležnosti, kao i šta ko treba da radi u postupcima i kome za svoje postupke odgovara. Pomenimo i nedostatke. Primer možemo naći već u članu 3, gde je precizirano na koja se krivična dela odnosi: ova tri tela nadležna su za sve prestupe koje definiše Krivični zakon u pogledu računara, ali i za pirateriju koja se definiše i u Zakonu o autorskim pravima, a u vezi je sa računarom. Ne pominju se recimo prestupi sa platnim karticama („plastikom”) kojih je sve više u Srbiji i čija je zloupotreba kod nas sve češća. Ipak, kao što smo rekli, nedostaci zakona manje su bitni...

Predviđena tri tela nisu formirana do danas, dve godine od donošenja zakona. Da budemo precizniji, formirana su dva, ali u stilu koji nije ni za kakvu pohvalu. Formirano je sudsko veće, a izabranim sudijama koji se razumeju u IT materiju ovaj posao je samo pridodat na redovne obaveze u sudu. Posebni tužilac i njegovi zamenici imenovani su na dužnost tek februara ove godine, otprilike godinu i po od donošenja zakona, sa vrlo limitiranim sredstvima. Međutim, najveća greška je odlaganje formiranja trećeg tela, policijskog odeljenja za visokotehnološki kriminal. Stoga cela stvar izgleda kao da imate pušku a nedostaje vam municija. Jednostavno, tužilac mora da dobija predmete sa dokaznim materijalom i prijave od policije, a policijsko telo koje po zakonu treba time da se bavi – ne postoji.

Iuris effectus in executione consistit (Dejstvo prava sastoji se u izvršenju)

Ako je suditi po sedamdesetak predmeta koje sada vodi ovo posebno tužilaštvo, posao ipak stiže. Ali, sve se svodi na entuzijazam pojedinih članova redovnog sastava policije, kompjuterskih hobista, kao i entuzijastički trud sudija i tužioca da kvalitetno isprate sve ove predmete. Da li je to cilj i da li tako treba da se radi?

Povrh svega, oko 90% predmeta koje je dosad imalo ovo posebno (da ne kažemo specijalno) tužilaštvo ticalo se problema piraterije. Ako pogledamo kako je u drugim zemljama, odnos slučaja piraterije prema ostalima gotovo je identičan. Zli jezici kažu da je to najlakši posao – ščepate tipa sa koferom na kartonskoj kutiji i izvedete ga pred sudiju. Ali, osvrnite se oko sebe. Nakon oveće policijske jurnjave pirata baš te 2005. godine kada je ovaj zakon donet (da li je i to rađeno da bi se zadovoljila Evropa?), danas „kartonske kutije” srećemo na uobičajenim mestima, sa vlasnicima mnogo manje unezverenim nego ranije. Štaviše, u razgovoru sa posebnim tužiocem za visokotehnološki kriminal, gospođom Lidijom Komlen-Nikolić, saznali smo da je i u ovom poslu zavladao organizovani kriminal, jer je zarada na ovom polju izuzetno porasla posle buma kućnih DVD plejera kod nas.

Primer entuzijazma tužilaštva možemo sagledati na naizgled trivijalnom problemu pri suđenju. Prirodno, sudija zahteva od tužilaštva da se sastavi spisak dokaznog materijala – svih piratizovanih filmova, pesama, programa ili igara koje su zaplenjene kod optuženog. Neprirodno je da spisak bude na papiru. Broj stavki spiska vrlo često prevazilaze i 1000, naročito kad je muzika u pitanju, a za svaku od njih je potrebno naći i proizvođača i predstavnika odgovarajuće firme u Srbiji. Može se slobodno reći da ako proizvođač piratizovanog materijala nema nikakvog predstavnika u Srbiji, prestupa jednostavno nema, ma kako to nelogično zvučalo. Tako se, prema rečima posebnog tužioca, kao najveći problem javljaju igre za kompjutere i porno filmovi. Da bi ovaj problem bio rešen, entuzijazmom ljudi iz tužilaštva napravljena je interna baza podataka koja u sebi povezuje proizvođače i njihove zastupnike za područje Srbije. A „prvo srpsko sajber-tužilaštvo” uskoro će dobiti i svoj sajt, kako i dolikuje ovakvom telu, na adresi www.tuzilastvovtk.sr.gov.yu.

Periculum in mora (Opasnost leži u odlaganju)

Nesumnjivo je da postoje adekvatno obučeni ljudi koji mogu da se izbore sa količinom sajber-kriminala u Srbiji, u šta smo se uverili posetom jedinom donekle valjanom telu koje je formirano – posebnom tužilaštvu. Ali, napredak jednog od ova tri nadležna tela bez druga dva lako može biti jalov. Stvari se dodatno komplikuju kada celu ovu situaciju posmatramo iz šire, svetske perspektive i pomenutih težnji naše zemlje da uđe u Evropsku uniju. Nas pomno prati svet, te nas je IIPA (International Intellectual Property Alliance) od 2003. do ove godine redovno predlagala za specijalnu listu praćenja zemalja „301” i čak nam je u jednom trenutku priprećeno ekonomskim sankcijama zbog tolerisanja piraterije. Pohvalno je što ove godine nismo na toj listi, iako IDC, istraživačka kuća, javlja da je u 2006. godini u Srbiji bilo 78% piratizovanog softvera. Cifra je visoka, ali je zabeležen pad od 2% u odnosu na 2004. i 2005. godinu, kada nam je i zaprećeno ekonomskim sankcijama. Po tom istraživanju, radi poređenja, najbliži susedi imaju sledeće „cifre”: Makedonija, Bugarska i Rumunija 69%, Hrvatska 55%, Bosna i Hercegovina 68%, Albanija 77%, a jedina „gora” od nas je Crna Gora sa 82% (inače, dvanaesta na svetu po procentu piratizovanog softvera u upotrebi).

Zašto je sve ovo značajno? Srbija je potpisala evropsku Konvenciju o sajber-kriminalu (intrigantno, opet te 2005. godine) i potrebno je ne samo doneti odgovarajuće zakone koje od nas traži ova konvencija, već i postupati po njima i sarađivati sa svetom. Ne možete izgledati ozbiljno kao zemlja ukoliko imate zakone samo „pro forme”, a istovremeno nemate tela za borbu protiv ovakve vrste kriminala. A celu ovu priču treba još proširiti i realnom potrebom za još nekoliko zakona, čije se donošenje odlaže uglavnom iz razloga koje diktira naša vrla politička svakodnevica. Čeka nas Zakon o elektronskom poslovanju, Zakon o optičkim medijima (davnašnji predlog IIPA, kao i Vladine komisije za borbu protiv piraterije), a potrebno je promeniti i Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku. Prema „redu vožnje” u skupštini, možemo ih očekivati tek iduće godine. Do tada, oslanjaćemo se na entuzijazam policije, tužilaštva i sudija, kao i na postojeća zakonska rešenja – i nadamo se da će svi ovi problemi kad-tad doći na red za rešavanje.

Dušan STOJIČEVIĆ