Da li je u ovoj državi informaciona tehnologija „poslednja rupa na svirali”?

Fraze poput „evropskih integracija”, „pregovora o pridruživanju” pa i raznih „puteva u i ka Evropi” svakodnevno nas zasipaju sa svih strana, bilo o kojoj informativnoj emisiji da je reč ili televiziji na kojoj se emituje. Usklađivanje propisa sa Evropskom unijom nije nimalo lako, pre svega zbog činjenice da su svi državni aparati i službe zreli za jednu reinstalaciju.

Tranzicija u kojoj se trenutno nalazimo teži ostvarivanju svih tekovina modernog kapitalizma, uključujući i slobodno tržište, pa se poslednjih godina može uočiti sve veće prisustvo IT kompanija na našem tržištu, sa jedinim i logičnim ciljem – zaraditi što više novca. No, kada su država i javni sektor u pitanju, priča je drugačija jer umesto cifre ispod crte centralni značaj imamo mi građani. Tačnije, tako bi trebalo da bude.

Kako bi se informatičko društvo u Srbiji razvilo u pravom smeru, potrebno je postaviti valjane standarde što je posao države koja je u celoj priči krucijalni faktor. Pre svega je potrebno imati jasnu i valjanu strategiju o razvoju informatičkog društva, telekomunikacije rasterećene monopola, državnu upravu i obrazovne institucije koje prate standarde razvijenog sveta.

(e)Vlada

Osavremenjivanje državne uprave je posao koje će pre ili kasnije morati biti obavljen. Ovako veliki poduhvat kao neophodnost donosi primenu novih, savremenih i legalnih rešenja. Pored toga, sve to naravno košta pa je potrebno pronaći idealan kompromis između potreba, uslova i mogućnosti.

E-goverment ili, delimično srpski rečeno, elektronska vlada predstavlja savremen koncept funkcionisanja državne uprave koja informatičke i komunikacione tehnologije (ICT) koristi kao sredstvo komunikacije i organizacije, bilo da se radi o unutrašnjoj interakciji ili interakciji sa građanima i privrednim subjektima. Implementacija ovakvog sistema trebalo bi da zadovoljava određene kriterijume. Pored kriterijuma postoji i finansijski problem jer se rešenja u državnoj upravi dotiraju iz budžeta koji pak, direktno ili ne, finansiraju građani. Stoga, potrebno je pronaći valjan kompromis kako bi rešenje bilo dovoljno korisno u svim aspektima.

Praksa je, kao što je kod nas godinama slučaj, potpuno drugačija. Državna uprava jako sporo radi na osavremenjivanju informacionih sistema, dok je legalizacija softvera tema koja je više puta izazivala različite reakcije javnosti. Čuveni ugovor sa Microsoftom koji je, namerno ili ne, skrivan (razlog ovakvoj konstataciji je to što link ka strani na vladinoj prezentaciji nije postojao) od očiju javnosti konačno je pronađen na nekom od direktorijuma vladinog servera, a pošto je istekao, na svu sreću još uvek nije produžen. Ipak, gradske vlade Novog Sada i Beograda su potpisale ugovore sa pomenutom kompanijom.

Prilikom analize pomenutih situacija javlja se nekoliko pitanja. Iako nije jedino, a ni najbitnije, pitanje finansijske konstrukcije ovakvih projekata je vrlo aktuelno. Pošto se implementacija ovakvih sistema finansira iz budžeta, pre svega je neophodno sve aktivnosti učini transparentnim. To je, usput, jedna od odlika modernih građanskih društava što bi i naše trebalo da postane. Pored toga, valjana procena potreba je vrlo značajna kako bi se sredstva iskoristila najbolje moguće. Na kraju se postavlja pitanje izbora jer pored vlasničkog, rešenja se mogu pronaći i u sferi slobodnog i opensource softvera (FOSS). Prepuštanje informacionih sistema u državnom i javnom sektoru kompaniji sa monopolističkom reputacijom nikako nije za pohvalu. FOSS rešenja pak donose slobodu korišćenja i prilagođavanja (kôd je otvoren i dostupan svima pa ne postoji monopol na tehničku podršku) pri čemu su potpuno legalna i u 99% slučajeva besplatna. Dakle, TCO (Total Cost of Ownership) bi u startu bio manji za cenu licenci, što može biti pozamašna cifra. Pored finansija, interoperabilnost i dostupnost (accessibility) jesu teme koje nikako ne smeju biti zanemarene jer takvi sistemi služe svim građanima bez izuzetaka.

Na Web prezentaciji posvećenoj e-govermentu u Evropskoj uniji (Interoperable Delivery of European eGovernment Services to public Administrations, Businesses and Citizens – IDABC) mogu se pronaći preporuke i studije slučaja vezane za opensource rešenja, dok je spisak zemalja koje implementiraju ovakva rešenja sve veći. Jedan od najpoznatijih primera jeste grad Minhen koji svoj IS prebacuje na FOSS rešenja usled problema sa tehničkom podrškom i nemogućnosti kontrole razvoja sopstvenih resursa. Naime, računari korišćeni u minhenskoj upravi koristili su Windows NT. No, prestankom Microsoftove podrške za ovaj OS došlo je do potrebe za nadograđivanjem sistema iako realnih praktičnih razloga za to nije bilo. Tada je postalo jasno da gradska vlast nije ta koja kontroliše razvoj sopstvenog informacionog sistema. Čak ni Balmerov prekid zimovanja radi dodatnog lobiranja nije pomogao. Još jedan od primera je i španska regija Ekstramadura koja je obavila maestralnu migraciju na FOSS rešenja.

Dakle, standardi i tendencije u EU sve jasnije ukazuju na otvorena interoperabilna rešenja koja razvoj informacionih sistema stavljaju u ruke onih koji ih grade.

Obrazovanje

Obrazovanje informatičke svesti novih generacija trebalo bi da započne u školama gde se većina mladih prvi put sreće sa računarima. Glavni pokazatelj kvaliteta nastave iz informatike, pored stručnosti nastavnog kadra naravno, jeste plan i program. On bi pre svega morao pratiti sve IT tokove i biti objektivan.

Iako je Pascal najveći predmet pritužbi i nezadovoljstva učenika, problem je mnogo dublji i ozbiljniji. Gradivo iz informatike se, nažalost, svodi na vlasničke programe i programske pakete bez osvrta na slobodan softver. Da ironija bude veća, ne postoji nikakav popust uz đačku knjižicu kada su u pitanju programi pokriveni gradivom. Ono što situaciju čini još gorom jeste to što će u perspektivi većina tih istih učenika biti ograničena kada je kompletno informatičko znanje u pitanju, što može imati prilično negativne posledice.

Ujedinjene nacije pak otvoreno preporučuju korišćenje slobodnog softvera u obrazovnom sektoru, naročito u slabije razvijenim zemljama. UNESCO i Free Software Foundation sarađuju na održavanju sajta koji predstavlja svojevrstan katalog slobodnih aplikacija koje funkcionišu na slobodnim operativnim sistemima.

Sadašnjost

Iako je strategija o razvoju informatičkog društva na domak usvajanja, nemoguće je oteti se utisku da se prilično okasnilo. Kako se iz finalnog teksta strategije koji je poslat na usvajanje može saznati, otvoreni standardi jesu deo nje što je vrlo ohrabrujuće i pohvalno.

Trenutna stremljenja kada su državna i javna uprava u pitanju, pak, nisu za pohvalu. Pored vrlo lošeg odnosa vlasti prema građanima koji se pre svega ogleda u netransparentnosti odluka koje se direktno tiču svih nas, informacioni sistemi od velikog značaja grade se na rešenjima koja nam ne dozvoljavaju da sami budemo vlasnici svog razvoja. Dok se Evropska unija bori protiv softverskih patenata i monopola softverskih kompanija, naše vlasti idu u suprotnom smeru. Web prezentacije državnih institucija takođe pokazuju favorizaciju, a moguće i neznanje. Tako, na primer, ukoliko želite da preuzmete neki .doc dokument koji vam je potreban, naići ćete na obaveštenje da morate imati MS Word, dok su obeležja Srbije dostupna jedino u formatu CDR kada je vektorski oblik u pitanju. Standarda oličenih u SVG ili ODF formatima nema ni od korova.

• • •

Kuda će nas ovakvo stanje stvari odvesti, ostaje da se vidi. Kako sada stvari stoje, o razvoju informatičkog društva se ne brine previše, a uvođenje standarda koji vladaju u EU će verovatno biti kolateralna šteta tokom procesa za koje se svi iskreno nadamo da će se dogoditi. Naročito je značajno primetiti i to da se, paradoksalno, trenutno nalazimo u prilično povoljnoj situaciji jer je nerazvijene sisteme praktično odmah moguće prilagoditi najnovijim standardima i tokovima. Isti slučaj je i sa edukacijom kadrova.

Vesti iz okruženja takođe pokazuju kojim smerom bi trebalo ići. Hrvatska vlada je nedavno usvojila preporuke o razvoju informacionih rešenja na otvorenim standardima koji se uklapaju u one koji vladaju u Evropskoj uniji. Kako smo nezvanično saznali, dokument je donet kao jedan od koraka ka usklađivanju sa standardima Unije, ali bez konkretnije najave ili diskusije. Bilo bi lepo kada bi se naše vlasti jednom nečega same setile, ali neće biti loše ni ako pogled u komšijsko dvorište probudi sujetu.

Ivan JELIĆ