Toshiba i GoodRAM microSDHC i SDHC kartice

SD kartice postale su dominantni standard kada su u pitanju prenosni uređaji koji nas okružuju (mobilni telefoni, fotoaparati, digitalni kamkorderi...). Pojavljuju se i u različitim dimenzijama (standardne, mini i microSD kartice) i kapacitetima. Međutim, da li znamo šta oznake na karticama znače i kakva je kartica potrebna za uređaj?

Upravo su kapaciteti ti koji su uslovili dalju podelu SD kartica. Naime, standardne SD kartice podržavaju kapacitet do 4 GB. Za veće kapacitete bilo je potrebno proširiti standard, pa su tako nastale SDHC (Secure Digital High Capacity) kartice. Iako su istog oblika i istog rasporeda pinova, SD i SDHC kartice nisu potpuno kompatibilne. Tačnije, stariji uređaji koji čitaju samo SD kartice neće prepoznati SDHC kartice, dok će noviji uređaji raditi bez problema sa oba tipa. Razlika je u pristupu memorijskom prostoru - SD standard adresira bajtove, dok SDHC standard adresira sektore. SDHC standard tako teoretski podržava kapacitete do 2 TB, mada trenutni standard može da očita kartice do 32 GB.

Drugi parametar koji je bitan kod SD kartica jeste njihova klasa. Klasa je zvanični sistem označavanja brzine kartice koju je definisala SD asocijacija. Ranije su brzine memorijskih kartica, analogno CD i DVD uređajima, bile označavane X oznakama. Proizvođači su prilikom određivanja brzine kartica merili maksimalnu trenutno postignutu brzinu prilikom čitanja. Klase pojednostavljuju i uređuju klasifikaciju, jer odgovaraju održivoj brzini kartice u MB/s. Tako postoje klase 2, 4, 6 i 10, koje označavaju minimalnu održivu (a ne brzinu postignutu u jednom trenutku) brzinu upisa na fragmentisanu karticu u MB/s. Kod memorijskih kartica kao bitniji podatak uzeta je brzina upisa, jer od nje zavisi da li će uređaji za beleženje slike i zvuka uspeti da zapišu materijal u kontinuitetu. Kada je u pitanju primena u uređajima, klasa kartice najbitnija je kod kamera, naročito onih koje snimaju u HD-u. U praksi, za snimanje HD zapisa potrebna je kartica minimalne klase 4.

Mi smo za potrebe testa nabavili četiri SDHC kartice klasa 4 i 10, a kao referentne koristili smo dve kartice klase 4. Od Toshibe smo na testu imali tri kartice: microSDHC karticu klase 4 sa adapterom, SDHC karticu klase 4, kao i SDHC karticu klase 10. Od poljskog proizvođača GoodRAM imali smo jednu SDHC karticu klase 10. Kao referentne kartice koristili smo Kingstonovu i SanDiskovu SDHC karticu klase 4. Sve kartice bile su istog kapaciteta - 4 GB.

Test smo obavili snimanjem i čitanjem određene količine različitih tipova fajlova. Mali fajlovi bili su veličine nekoliko desetina kilobajta. U praksi se retko pristupa ovakvom tipu fajlova (možda kada se kartica koristi u mobilnom telefonu). Srednji fajlovi bili su fotografije se digitalnog fotoaparata i oni simuliraju upotrebu kartice za fotografisanje. Veliki fajlovi bili su video snimci veličine nekoliko stotina megabajta koji simuliraju sekvencijalan upis i čitanje kakvo se očekuje prilikom upotrebe u video kamerama. Rezultate testa možete da vidite u tabeli.

Dobijeni rezultati prilično su šaroliki. Zajedničko je da su sve kartice ispoštovale deklarisane klase, odnosno minimalne brzine upisa. Primetno je i to da se ne snalaze sve sa malim fajlovima, mada među njima postoje drastične razlike. Toshibine kartice pokazuju velike razlike između brzina upisa i čitanja. Iznenadile su nas referentne kartice klase 4 koje su postigle brzine onih iz klase 10, a naročito SanDiskova kartica koja je prilikom upisa bila najbrža na testu.

Nadamo se da smo vam ovim testom malo razjasnili razlike između SD kartica i da ćete prilikom kupovine kartice za svoj uređaj izabrati najbolje rešenje shodno novčanim uslovima.