Specijalni efekti i kompjuterska animacija su nešto bez čega se danas filmska i TV produkcija ne mogu ni zamisliti. Međutim, iskusan gledalac može relativno lako da prepozna kompjuterski generisane scene, jer 3D slike još nisu dostigle taj nivo realizma da se ne razlikuju od stvarnosti. Ovo se naročito odnosi na tečnosti, gasove i druge amorfne površine, koje su zbog svoje prirode vrlo nezgodne za imitiranje u digitalnom 3D svetu.

Svi vodeći paketi za animaciju (Maya, Softimage, 3DS Max i drugi) sadrže module za simulaciju fluida, međutim njihova kontrola nije na zavidnom nivou, a fizički model simulacije je pojednostavljen, što ne stvara realne slike kod komplikovanih scena. Realflow je za razliku od njih, program koji je napravljen isključivo za tu svrhu. Koristeći precizne matematičke modele, on je u stanju da realno simulira fizičke zakone i stvori uslove koji su veoma slični stvarnim. Pri simuliranju se mogu podesiti brojni parametri, kao što su recimo viskoznost, pritisak i temperatura, gustina, uticaj sila, masa, elastičnost, trenje, impuls i sl., što proizvodi veoma realne slike. Tako se, na primer, uz malo truda mogu napraviti efekti poput npr. prskanja vode kad kapljica padne u čašu, reka koja ruši branu, cepanje platna, gas koji potiskuje raketu, plutanje objekta na vodi, talasi koje stvara brod i sl. Naravno, sve ovo se može napraviti i u drugim 3D paketima, ali uz znatno više vremena, jer bi morali da se prave posebni skriptovi i koriste razni trikovi da bi se dobio željeni rezultat. Osim toga, Realflow nije ograničen samo na fluide, već se može generalno koristiti i za simulaciju mekih i čvrstih tela, što ga svrstava u univerzalan alat za simulaciju dinamike kretanja.

Kako program funkcioniše? Pre svega, treba istaći da ovaj program nije dodatak (plug-in) postojećim 3D paketima, već je samostalan program koji se kombinuje sa drugim 3D programima. Kao što smo napomenuli, služi isključivo za simulaciju, tako da uopšte ne sadrži opcije za modeliranje i render. Princip rada sastoji se u tome da uvezete objekte iz nekog 3D modelera, uradite simulaciju, a zatim izvezete rezultat nazad u 3D program koji će iscrtati slike. U formate koji su podržani spadaju skoro svi najpoznatiji 3D paketi, kao npr. Maya, 3DS Max, XSI, Lightwave, Houdini, Cinema4D, a ako ne radite u tim programima, možete lako konvertovati scenu u neki od standardnih formata.

Interfejs je na prvi pogled konfuzan, ali je lako navići se na njega. Ekran je podeljen na tri panela, koji se mogu razmeštati po želji, tako da se dobija ugodan interfejs za rad. U prvom se nalazi standardan 4D prikaz, a u ostalim su tzv. nodovi i njihovi parametri. Kreiranje scene je vrlo jednostavno. U programu postoji nekoliko tipova objekata: emiteri (emitters), dimoni (daemons), zabrane (constraints), vodene površine i standardni objekti uvezeni iz 3D modelera (formati lwo, obj, 3ds, dxf, fbx i još neki). Emiteri mogu biti geometrijski oblici (krug, kvadrat, splajn itd.), ili bilo koji 3D objekat, i oni služe kao izvori za emitovanje čestica od kojih se sastoji površina. Dimoni bi se najlakše opisali kao manipulatori koji na razne načine upravljaju česticama. Njih ima dosta, a uglavnom su to razni tipovi sila (gravitacija, vetar, Koriolisova sila, površinski pritisak i sl.) i druge akcije koje menjaju parametre čestica (vreme trajanja čestice, brzinu, proračunavaju sudare i sl.). Najzad, zabrane služe da bi se definisali posebni odnosi između objekata koji se ne mogu definisati samo dejstvom dimona. Oni povezuju objekte na određeni način i ograničavaju njihovo kretanje da bi se postigao određeni efekat. U takve tipove spadaju na primer uže, razni zglobovi, klizni mehanizmi i sl. Svaki od ovih objekata predstavlja tzv. nod, a između nodova se mogu definisati posebni odnosi. Recimo, koje sile utiču na koje objekte, interakcije među objektima/česticama i drugo, što se lepo vidi u nod editoru.

Kada se postavi scena, dovoljno je pokrenuti simulaciju i rezultat je odmah vidljiv na ekranu. Zatim sledi podešavanje zaista mnogobrojnih parametara dok se ne dobije željeni rezultat. Na kraju preostaje još da se čestice pretvore u mesh (poligonalni objekat koji može da se izrenderuje) i snimi u neki od ponuđenih formata i to je sve. Animacija se snima kao niz objekata koji se u 3D program učitavaju pomoću specijalnih plug-inova, nakon čega preostaje da se scena finalizuje u nekom 3D programu. Uopšte, ceo postupak je toliko jednostavan i pravolinijski da već posle osnovnog upoznavanja sa programom možete praviti lepe slike. Jedini problem je da shvatite koji parametar čemu služi, što se lako otkriva malim eksperimentisanjem.

Program je dosta brz u simulaciji i odmah se može videti rezultat (manje scene radi skoro u realnom vremenu), ali pošto se radi o obimnim proračunima, naročito ako imate više stotina hiljada čestica, izračunavanje može da potraje dosta dugo. Zato je od velike koristi to što je podržan multiprocesorski rad, kao i to što postoji 64-bitna verzija programa. Ako još kažemo da je moguće praviti skriptove u jeziku Phyton kojim se automatizuje postupak i stvaraju novi efekti, jasno je da se radi o vrlo ozbiljnom programu. Uostalom, činjenica da je RealFlow korišćen u izradi hitova kao što su „Gospodar prstenova 3”, „Čarli i fabrika čokolade” ili „Ledeno doba 2”, već govori sama za sebe. On trenutno predstavlja jednu od najsavršenijih simulacija fluida u 3D svetu i zato, ako ste profesionalac ili se tako osećate, sigurno će vam biti od velike koristi pri pravljenju 3D kreacija.