Prošlo je zaista puno vremena (od AutoCAD-a R13 iz 1994. godine) otkako u AutoCAD-u nije ništa bitnije promenjeno u vezi sa 3D modeliranjem. Ograničene mogućnosti AutoCAD-a u 3D domenu napravile su bazu korisnika AutoCAD-a orijentisanu isključivo prema 2D i ostavile su prostor za razvoj raznih programa (od kojih su neki proizvod Autodeska) koji nadoknađuju nedostatak raširenog CAD paketa. Gotovo sve novine u verziji 2007 odnose se na 3D modeliranje, unapređujući bitno rad sa solidima i renderovanje.

Prva stvar koja se vidi kada se pokrene AutoCAD 2007 jeste dijalog u kojem se bira između okruženja (workspace) namenjenog 3D modeliranju i klasičnog okruženja.

Dok se biranjem klasičnog okruženja dobija interfejs isti kao u AutoCAD-u 2006, biranjem 3D modeling workspace dobija se okruženje znatno drugačije od onoga što su korisnici AutoCAD-a do sada imali prilike da vide, a koje se korisnicima 3ds Maxa, na primer, može učiniti na neki način poznatim.

Pre svega, nema crne pozadine i belog kursora i XY ravni paralelne sa ekranom. U default templateu za 3D crtanje je svetlosiva pozadina na kojoj se vidi grid u perspektivi, a umesto default kompleta toolbarova, tu je „dashboard” paleta na kojoj su najčešće korišćene komande za rad sa solidima, navigaciju, kontrolu prikaza 3D modela, svetla i renderovanje.

Biranje 3D ili klasičnog okruženja pri startovanju programa ne znači da korisnik mora obavezno da se odluči na početku za 2D ili 3D. To je samo stvar rasporeda toolbarova i paleta sa alatima, kao i templatea za novi crtež, a u bilo kom trenutku rada korisnik može da menja između 3D i klasičnog okruženja ili nekog svog okruženja koje može da napravi...

Kreiranje 3D solida je aspekt programa koji je znatno unapređen. Kod kreiranja primitiva (kvadar, cilindar, kupa...) dimenzija duž z-ose više ne mora da se ukuca u komandnoj liniji (koja za većinu operacija može biti i isključena), nego može biti zadana putem trackinga, osnapa i drugih pomagala za precizno crtanje, sada prilagođenih da rade u tri dimenzije. Naravno, precizno crtanje putem unosa vrednosti preko tastature uvek postoji kao opcija, mada od pojave dynamic inputa u verziji 2006 ni to ne mora da se radi preko komandne linije...

Sem pravljenjem i kombinovanjem primitiva, složeni solidi mogu da se prave prilično jedostavno od raznih 2D objekata komandama kao što su thicken, loft i sweep.

Pored raznih mogućnosti za kreiranju solida, daleko bitnija za efikasno 3D modelovanje jeste mogućnost editovanja napravljenih solida koja do sada uopšte nije postojala. Verovatno naznačajnija poboljšanja 3D mogućnosti AutoCAD-a su u ovom domenu.

Kao što je to do sada moglo sa 2D objektima, svaki selektovani solid ima gripove pomoću kojih je moguće menjati veličine koje figurišu pri kreiranju solida. Tako je na primer (zarubljenoj) piramidi moguće menjati dimenzije obe osnove i visinu, cilindru prečnik svake osnove i visinu itd.

Moguće je selektovati i vršiti operacije pomoću gripova nad raznim podelementima solida, kao što su ivice ili površine, ili je moguće menjati podobjekte solida koji je nastao na primer sabiranjem ili oduzimanjem više solida.

Ko god je makar probao da crta nešto u 3D u ranijim verzijama AutoCAD-a, seća se stalne potrebe za transformisanjem UCS-a (kooordinatnog sistema). Funkcija dinucs (uključuje se dugmetom u statusnoj liniji pored osnapa, otracka i ostalih pomagala za crtanje) automatski se poravnava sa ravni iznad koje se nalazi kursor, čineći razne operacije primetno jednostavnijim.

Dosadašnji AutoCAD-ov render engine koji je služio za prvu pomoć zamenjen je Mental-ray render engineom iz 3ds Maxa, a i interfejs za editovanje materijala liči na onaj iz Maxa. Tu su nove kontrole za podešavanje svetla i kamera i poveća zbirka meterijala...

Krajnji rezultat svih ovih novina u AutoCAD-u je jedna čudna kombinacija - dva različita programa upakovana u jedan paket: tradicionalno komplikovan i neintuitivan klasični AutoCAD, orijentisan na 2D, koji zahteva mesece učenja i vežbanja da bi se efikasno koristio, i relativno jednostavan i intuitivan program za crtanje u 3D. Naravno, solidno poznavanje „klasičnog” AutoCAD-a i adekvatna doza vežbe s novim alatima ipak su poželjni da bi potencijal novih 3D mogućnosti bio adekvatno iskorišćen.

Da li poboljšanja u najnovijem AutoCAD-u čine taj program osposobljenim za 3D modelovanje u mašinstvu, građevini, arhitekturi? Ne baš, jer iako je obogaćen mnogim zanimljivim trikovima, nove mogućnosti AutoCAD-a uopšte nisu uporedive s mogućnostima programa specijalizovanih za 3D modelovanje u navedenim oblastima niti je to ideja ovih poboljšanja, pošto i sam Autodesk prodaje više paketa specijalizovanih za 3D, ali ovi novi dodaci AutoCAD-u svakako čine da ljudi kojima ponekad zatreba malo 3D-a ne moraju da se pate sa elementarnim mogućnostima koje je AutoCAD do sada imao ili da se prihvataju nekog drugog, verovatno skupog i kompleksnog programa...