Vladimir PISODOROV

1. april 2025.

Ma koliko neka od softverskih rešenja za upravljanje NAS serverima delovala jednostavno, prosečnim korisnicima Windowsa i dalje mogu da deluju zastrašujuće. Neka od njih nisu ni besplatna, pa to ideju „izrade” jeftinog mrežnog skladišnog prostora i te kako dovodi u pitanje. Oba problema mogu da se izbegnu korišćenjem Prozora, koji pod svojim skutima sadrži funkcije koje će vam pomoći da na jednostavan način obavite postavljanje mašine u rad. Morate da znate da ćete na ovaj način ostati bez mogućnosti korišćenja mnogih naprednih funkcija, ali slobodno možete da se zapitate da li vam one baš toliko znače u kućnom okruženju?

Akciju možemo da obavimo iz Windowsa 10 ili 11, a važno je napomenuti da je uz sistemski dovoljno imati svega još jedan hard-disk. Naravno, možete da ih koristite i više, a, pritom, niste u obavezi da obezbedite komplemente identičnog porekla, pa čak ni kapaciteta. Naravno, dozvoljeno je korišćenje i eksternih nosača podataka, koje po potrebi naknadno možete da dodajete u takozvani pool skladišnog prostora.

Priprema hard-diskova

Pripremu diskova možemo da obavimo iz Windowsa, bez potrebe za korišćenjem third party alatki. Za to ćemo iskoristiti dobro poznati Disk Management, koga pozivamo tako što njegov naziv upišemo u sistemsko polje za pretragu, a potom sa liste pogodaka odaberemo funkciju Create and format hard disk partitions. Alternativno, kliknite desnim tasterom miša na taster Start i iz kontekstualnog menija odaberite funkciju Disk Management.

Prva stvar koju treba da uradite jeste da obrišete sve particije koje se, eventualno, nalaze na hard-disku koji želite da koristite kao mrežno skladište. Desnim tasterom miša kliknite na bilo koju od particija (dobro pazite koji ste hard-disk odabrali, da ne biste ostali bez podataka) i iz kontekstualnog menija odaberite funkciju Delete Volume. Na ekranu će „iskočiti” upozorenje da ćete ukoliko nastavite izgubiti sve podatke koji se nalaze na particiji, pa ukoliko ste odabrali pravu, kliknite na taster Yes. Postupak ponovite onoliko puta koliko se na datom hard-disku nalazi kreiranih particija. Nakon toga, hard-disk biće predstavljen trakom koju ćete prepoznati tako što je nazvana Unallocated i „nosi” maksimalni dostupni kapacitet.

Sledeće na meniju je izrada particije koja će se „prostirati” čitavom „dužinom” hard-diska. Desnim tasterom miša kliknite na pomenutu traku i iz kontekstualnog menija odaberite funkciju New Simple Volume. Sa radne forme koja će se potom pojaviti na ekranu odaberite Next, a isto to učinite i u sledećem koraku, gde će od vas biti traženo da definišete veličinu particije (podrazumevano, vrednost je postavljena na maksimum, što nam je i potrebno). Sledi još jedan klik na taster Next (odabir slova koje će biti dodeljeno particiji), pre nego što se budemo obreli u najvažnijoj sekciji u segmentu pripreme. Od vas će biti zatraženo da odaberete format fajl-sistema (pod stavkom File system birate NTFS) i veličinu klastera (Allocation unit size postavite na 4096). Pre nego što kliknete na taster Next, pobrinite se da bude štriklirana „kućica” ispred naziva funkcije Perform a quick format, kako ne biste došli u situaciju da „prepisivanje” skladišnog prostora nulama potraje neprijatno dugo. Inače, u ovom koraku nije potrebno obaviti „nadevanje” naziva disku. Na ekranu se pojavljuje sažetak izmena koje će biti načinjene i ako je sve u redu, možete da kliknete na taster Finish (ili da se vratite korak unazad klikom na komplement Back). Ukoliko od samog početka planirate da koristite više hard-diskova, postupak ponovite potreban broj puta.

Pre nego što se bacimo na kreiranje poola, vraćamo se na prvi korak i, na opisani način, brišemo izrađene particije. Praktično, ceo postupak bilo je potrebno izvesti kako bi se obavila uniformna priprema hard-diskova. Postupak može da se obavi i na brojne alternativne načine, ali mi smo odabrali ovaj, pošto se nalazi na dohvat ruke. Sve operacije koje budete sproveli obavljaju se brzo, pa samo na papiru deluje da se radi o komplikovanom zahvatu. Restartujte mašinu i nastavljamo dalje.

Kreiranje poola

Pritiskanjem kombinacije tastera ‘Win-I’ pozovite sistemsku sekciju sa podešavanjima, u glavnom meniju kliknite na System, pa odmah potom na Storage. Zarad potreba testiranja koristili smo Desetku, pa ukoliko NAS pokušavate da pokrenete iz Windowsa 11, treba da znate da će vas sačekati i međukoraci, ali i nešto drugačiji raspored opcija. Cilj je isti. U sekciji Storage, potražite funkciju Manage Storage Spaces i kliknite na nju levim tasterom miša. Prebacujemo se na legacy deo Windowsa, a tamo nas očekuje samo jedna mogućnost - da levim tasterom miša kliknemo na funkciju Create a new pool and storage space. Pojaviće se spisak dostupnih hard-diskova i one koje želimo da uključimo u pool potrebno je označiti tako što ćemo štriklirati „kućice” ispred njihovih naziva. U slučaju Windowsa 11, ovde se ne oslanjamo na legacy upravljački interfejs, a nakon što odaberemo hard-diskove dobićemo i procenu sa koliko skladišnog prostora ćemo na kraju raspolagati.

Nakon klika na taster Create pool, na ekranu će se pojaviti prozor sa najvažnijim funkcijama vezanim za ovaj segment. U polju Name upisujemo naziv čitavog poola (zbog toga nije bilo važno nazvati pojedinačne diskove), pod Drive letter biramo slovo na koje će se skladište „odazivati”, dok iz File system podešavamo korišćeni fajl-sistem (podrazumevano, to je NTFS). Sekcija Resilency sadrži samo jednu funkciju: Resilency type, ali je ona izuzetno važna. Naime, ona označava način na koji će se obaviti skladištenje podataka, odnosno koliko će se njihovih kopija tom prilikom izrađivati. Two-way mirror je default vrednost i ona podrazumeva izradu duplikata, a to znači da u slučaju otkazivanja jednog hard-diska još uvek imate pristup podacima. Three-way mirror podrazumeva izradu tri kopije, pa podaci preživljavaju prestanak rada dva hard-diska, ali se u poolu moraju naći tri hard-diska da bi ovako nešto bilo moguće.

Da bi sve ovo bilo moguće, moraćete da se odreknete dodatnog kapaciteta, a to će vam biti predočeno kroz informacije smeštene po skutima kategorije Size. Međutim, ovo nije sve što se ovde nalazi na raspolaganju. Treća mogućnost je Parity, koja, takođe, zahteva postojanje tri hard-diska. U ovom slučaju, podaci se snimaju u paru sa, logično, parity informacijama, a ovaj sistem vas čuva od prestanka rada jednog hard-diska. Konačno, ono što će, pretpostavljamo, najviše zanimati prosečne korisnike jeste radni režim Simple. Kod njega ne dolazi do snimanja bekap kopija podataka, što znači da je na raspolaganju maksimalni skladišni prostor. Ukoliko samo želite da na dohvat ruke imate određeni tip podataka, a nije vam važno šta će se dogoditi u slučaju eventualnih kvarova, ovo je funkcija koju je potrebno odabrati. Kada ste sve podesili, kliknite na taster Create storage space.

Sve prethodno opisano pod Windowsom 11 obavlja se iz modernog upravljačkog okruženja, a dodat je još jedan radni režim - Dual parity. Njegovo korišćenje zahteva čak sedam hard-diskova, s obzirom na to da štiti od prestanka rada do dva hard-diska, ali donosi i znatan pad performansi prilikom skladištenja.

Definisanje statičke IP adrese

Da biste NAS u mreži uvek mogli da pronađete na istoj adresi, potrebno je da mu dodelite statičku IP adresu. Pritisnite kombinaciju tastera ‘Win-I’, kako biste otvorili sistemsku sekciju sa podešavanjima. Levim tasterom miša kliknite na Network & Internet, a potom i na taster Properties koji će se pojaviti ispod oznake mrežne konekcije koju koristite. Sadržaj prozora odskrolujte do sekcije IP settings i obratite pažnju da li polje IP assignment ima vrednost Automatic (DHCP). Ukoliko je tako, to moramo da promenimo, a prvi korak je da mišem kliknemo na taster Edit koji se nalazi odmah ispod. U sićušnoj radnoj formi koja će se nakon toga pojaviti na ekranu promenite vrednost sa Automatic (DHCP) na Manual i uočite da će postati dostupne dve nove funkcije: IPv4 i IPv6. Komandni prekidač ispod ove prve premestite iz Off u položaj On, kako biste omogućili upis potrebnih podataka.

Ne zatvarajte prozor, već skoknite do sistemskog polja za pretragu, upišite cmd i pritisnite taster ‘Enter’, kako biste pokrenuli Command Prompt (privilegije administratora nisu potrebne). U prozoru Command Prompta upišite ipconfig i pritisnite taster ‘Enter’, kako biste dobili informacije o aktivnoj mrežnoj konekciji. Tražene informacije nalaze se pri dnu iza naziva: IPv4 Address, Subnet Mask i Default Gateway. Sve tri vrednosti potrebno je kopirati u radnu formu za definisanje statičke IP adrese koju smo ostavili aktivnu pre nego što smo pokrenuli Command Prompt. S obzirom na to da se nalazite pod skutima Command Prompta, kontekstualni meni nije aktivan, pa akciju obavite koristeći kombinacije tastera ‘Ctrl-C’/’Ctrl-V’. U polju Prefered DNS upišite 1.1.1.1, a u komplementu Alternate DNS 8.8.8.8. Kada to obavite, kliknite na taster Save.

Ovde moramo dodatno da vam skrenemo pažnju na to da se podešavanja pod Windowsom 10 i 11 razlikuju, te da oni koji „voze” Desetku mogu da naiđu na, naizgled, nepremostiv problem. Mislimo na adresu Subnet Mask koju je potrebno „konvertovati” u vrednost i dobijen broj upisati u polje Subnet prefix lenght. U Windowsu 11 ovo je ispravljeno i dovoljno je kopirati vrednost koju vam je „vratio” ipconfig. Na svu sreću, preračunavanje vrednosti nije komplikovana rabota, jer postoje alatke koje će posao da obave umesto vas. Jedna od njih nalazi se na adresi i.sk.rs/360750. Možete da zatvorite Command Prompt i sistemsku sekciju sa podešavanjima i da pređete na sledeći korak.

Aktiviranje deljenja sadržaja

Veći deo posla je završen, ali to još uvek ne znači da podacima možemo da pristupimo iz lokalne (čitaj: kućne) mreže. Moramo da aktiviramo deljenje sadržaja koje se, po defaultu, nalazi u režimu mirovanja. Dokaz za to dobićete ukoliko pokrenete File Manager i na ekranu „iskoči” prozor sa obaveštenjem. Takođe, informacija će biti prisutna i ispod „adresne linije” sistemskog fajl-menadžera, a sve što treba da uradite jeste da kliknete na nju mišem. Iz kontekstualnog menija potrebno je odabrati Turn on network discovery and file sharing. Sledi izbor tipa mreže u kojima će podaci biti dostupni, pa ako vam je na umu vaša, kućna mreža, odaberite opciju No, make the network that I am connected to a private network.

Mašina koja „izigrava” NAS sada će biti vidljiva u mreži, ali to još uvek ne znači da možemo da pristupamo podacima. Pošto se već nalazite u File Exploreru, kliknite na ThisPC, pronađite pool koji ste kreirali i kliknite na njega desnim tasterom miša. U kontekstualnom meniju odaberite funkciju Properties, pa se u njenoj radnoj formi prebacite na karticu Sharing. Sada kliknite na taster Advanced Sharing i odmah potom štriklirajte „kućicu” ispred funkcije Share this folder. U polju Share name upišite naziv pod kojim želite da se pool prepoznaje u mreži, a nakon toga kliknite na taster Permissions. Po defaultu, korisnici (kućne) mreže u mogućnosti su da samo „iščitavaju” sadržaj sa NAS-a, na šta ukazuje štriklirana „kućica” iza funkcije Read u koloni Allow. Ukoliko želite da dozvolite neograničen pristup korisnicima, štriklirajte „kućicu” iza funkcije Full Control. Kliknite na Apply, pa na OK, zatvorite prozor i isto učinite u odeljku Advanced Sharing. Nakon toga, možete da zatvorite sve preostale prozore, jer je podešavanje NAS-a konačno završeno.

• • •

Postoji toliko razloga koji govore u prilog tome da ono što ste upravo izradili, zapravo, ne može da se nazove klasičnim NAS rešenjem. Međutim, razloga za brigu nema, jer ako vam je na umu bilo da na najjednostavniji mogući način „podignete” mrežni skladišni prostor, u tom poslu ste uspeli. Ovo je najveća prednost softverskog NAS-a pod Windowsom, ukoliko prenebregnemo i činjenicu da se od početka, pa do kraja nalazite u dobro poznatom okruženju, na čije se zakonitosti navikavate svaki dan. U ovom slučaju ne postoji problem učenja o zakonitostima naročitih fajl-sistema, nemate nedoumice kada je način skladištenja podataka u pitanju, a kamoli njihovog brisanja ili pristupanja.

Problem na koji možete da naletite, naročito ukoliko „vozite” Windows 10, jeste nemogućnost pristupa poolu iz mreže, iako je, naizgled, sve dobro podešeno. U pitanju je jedna od dobro znanih „osobina” Prozora, za čije rešavanje je potrebno preskočiti čitav niz prepreka. Što je najgore od svega, nikad ne znate koji zahvat vas je doveo do cilja, pa se oslanjate na eksperiment. Nažalost, zbog obimnosti, postupak „opasuljavanja” Windowsa u ovom segmentu priča je za neku drugu priliku i novi tekst.