Miodrag KUZMANOVIĆ

1. april 2025.

Da li je Atomfall Britanski Fallout? Nije, jer nije dovoljno dubok i širok, niti mu je identitet tako besprekorno izbrušen. Atomfall je hibrid koji štrpka od svega pomalo - komadić Atomic Hearta, deset miligrama BioShocka i supena kašika Dishonoreda sastavni su elementi nove igre, dela studija Rebellion, koga verovatno znate kao autore serijala Sniper Elite. Kao najpostapokaliptičniji član redakcije, imao sam možda prevelika očekivanja od ove igre kojoj, na pravdi Boga, ne fali ništa supstancijalno. Jedino što nije genijalna. I što je, objektivno, prekratka. Krenimo sa laganom autopsijom i obasjajmo te dileme radioaktivnom lučom (MikroQzmom).

Inspiracija za Atomfall je najveća nuklearna katastrofa u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, koja ujedno služi kao sjajan primer njihovog legendarnog ostrvskog licemerja. Devastirajući trodnevni požar u elektrani Windscale je tog kobnog oktobra 1957. prekrio Britaniju i deo Evrope obilnim slojem Polonijuma 210 i drugih radioaktivnih izotopa. UK vlasti su incident u potpunosti zataškale, odbivši da obaveste evropske komšije i da evakuišu okolinu elektrane. I dan-danas se rekreativno prave blesavi, gurajući Černobilj u prvi plan kada se povede razgovor o nuklearnim akcidentima. Hell, UK je dao svoje najbolje glumce za HBO mini-seriju Černobilj, ali nikako da snime neku HBO dramicu na temu Windscalea.

Atomfallov pristup inspiraciji sličan je S.T.A.L.K.E.R.-ovom, u smislu da je katastrofa uobličena kao SF oblanda i da su njene posledice uokvirene u usko definisanu zonu pogođenog ekosistema. Da, i Atomfall ima svoju „zonu” u kojoj vojska, banditi i mistici vuku svako na svoju stranu, dajući igraču slobodu da odabere stranu i time usmeri priču ka jednom od nekoliko mogućih krajeva. I početak igre praktično je jedini mogući, imajući u vidu takvu postavku, stavljajući vas u terenske čizme amnezijaka koji se, pet godina nakon kataklizme, budi u bunkeru usred zone. Ne znate ko ste, ni šta radite tu, ali ste orni za istraživanje, diskutovanje sa NPC-ima, borbu i crafting. Rebellion je čekirao sve kućice, ali Atomfall je, ipak, u mnogo većoj meri RPG avantura, nego simulator preživljavanja. Iako, na primer, možete da jedete, to ćete raditi samo kad vam zafali HP, jer glad, žeđ i umor nisu simulirani kao element gejmpleja.

Osnovni element gejmifikovanog survivalizma je oskudica resursa - zbog akutnog manjka municije, Resident Evil igre su survival horori, a ne goli horori. Slična dinamika postoji i u Atofmallu, igri u kojoj ćete svako tane paziti kao malo metka na dlanu. Municija je ovde toliko retka, da ćete stalno vagati da li vam se okršaj uopšte isplati. Ljudski protivnici, poput bandita, takođe će zazirati od borbe ukoliko im ne priđete blizu ili im upadnete u bazu, a samo će monstrumi kidisati bez pardona. Kao alternativa daljinskoj borbi, tu je makljaža oštrim i tupim predmetima, ali melee borba je vrlo bazična, te nije recept za preživljavanje na duže staze. Nemate, recimo, eskivažu, pariranje ili blok, već samo udaranje vulgaris, pa ko pre padne. Srećom, HP vam se automatski obnavlja do određenog nivoa, a i zavoji ne traže mnogo resursa, tako da se borba ovde, zapravo, svodi na pravilan tajming između nasilja i oporavka.

Okruženje Atomfalla je mini-sandbox, podeljen na pet zona, od kojih je centralna, veliki naučni hub Interchange, povezana sa svim ostalima. U tom interčejndžu ćete provesti preko polovinu vremena u igri, otvarajući krilo po krilo instituta i rešavajući sitne i krupne misterije koje vode ka glavnoj tajni u havarisanoj centrali. Da, znam da ovo zvuči kao da su pokrali S.T.A.L.K.E.R., ali na terenu je situacija sasvim drugačija. Atomfallova centralna misterija relativno je originalna. Naravno da Britanci znaju da ukradu i kameni spomenik težak hiljadu osamsto tona, ali ovog puta nisu bili bezobrazni.

Jedan od stubova te misterije jeste plava materija koja izaziva halucinacije i kod dužeg izlaganja od ljudi pravi mutante. Otud zidovi oko zone, otud vojske koja maltretira pošten svet. Za razliku od drugih post-apokalipsi, Atomfallova je vizuelno nenametljiva - priroda deluje netaknuto, nebo je plavo, trava zelena i samo urušene kuće i zarđali automobili svedoče da su ljudi digli sidro i nestali. Jedna od pod-zona je manje-više očuvano selo, gde postoji nekakav privid normalnog života, bez obzira na vojnu okupaciju i presiju sa svih strana. U prvih sat vremena, igra će se svojski potruditi da vam objasni odnos snaga u zoni, predstavi vam ključne NPC-e i natera na donošenje prvih krupnijih odluka. Nervira vas arogantni kapetan koji seljane postrojava i kaštiguje ih kukavne? Možda bi se sve raspalo ako bi popustio kaiš, da li vam je to palo na pamet? Možda druidi iz obližnje zone zaslužuju vaše poverenje, jer jedino oni, navodno, imaju lek protiv „plave” infekcije? Perhaps ima smisla pokloniti poverenje zaraženom naučniku koji se krije u podrumu crkve i tvrdi da ima rešenje za sve probleme? Tu je i misteriozni lik sa kojim ćete povremeno komunicirati preko telefona, čija agenda zvuči najradikalnije... Finalna odluka će uvek biti samo vaša, ali dobro je znati da se tokom igre možete i predomišljati, radeći za jednu stranu i nakon izdaje/ispale u nekom prethodnom koraku globalnog questa.

Sve vreme pominjem questove, a nikako da naglasim da Atomfall ima vrlo zanimljivu viziju kako bi oni trebalo da izgledaju. Zadaci koje dobijate od NPC-a ili ih nalazite kao „cluese” iz dokumenata na terenu često nisu precizno definisani, već su predstavljeni kao okvirne smernice koje zahtevaju dedukciju i dodatno istraživanje. Umesto linije na kompasu koja vas vodi do cilja i žute boje koja vam sugeriše gde treba da se popnete, ovde ćete morati da mućnete glavom. Dokumenata, logova i sličnih papirnih tragova ima mnogo više nego u bilo kojoj igri ovog tipa - pored toga što predstavljaju vrlo jeftin način za davanje literarne podloge igri, služe i kao element koji tera na manuelnu dedukciju. Lepo je igrati igru koja se ne prilagođava nepismenim glupanima koji slede strelicu. Među silnim papirima, od kojih su neki baš dobro skriveni, nalazićete bitne informacije o ključnim NPC-ima, koji će vam svakako pomoći da se odlučite za onog kome ćete pokloniti poverenje.

Struktura igre u dobroj meri definisana je terenom, te ima potpuno drugačiji šmek u zavisnosti od toga da li se nalazite napolju ili se probijate kroz lavirinte instituta Interchange. Prvi segment ponekad podseća na mikro-fragmente iščupane iz nekog DLC-a za Fallout ili Atomic Heart, dok drugi ima prilično snažan vajb BioShocka ili, čak, System Shocka 2. Problem sa obe strane medalje je to što nijedna nije do kraja i dubinski realizovana. Zone na otvorenom realno su premale, a unutrašnje lišene zaista kompleksnih puzzli i problema koje su BioShock (i Dishonored) imali u izobilju. Jedine „puzzle” koje postoje u igri tiču se naponskih sklopki - njihovim „hakovanjem” gasićete turelne mitraljeze i usmeravati struju da biste otvorili vrata. Ali, čak i njih ima premalo, tako da ćete gro umnih izazova morati da crpite iz gorepomenute dedukcije u okviru quest sistema.

Isti problem imaju i melee borba i crafting - stiče se utisak da je Rebellion želeo da štriklira što više kockica, pa makar i neki na frku implementirani elementi više vukli na običnu kulisu, nego na nešto supstancijalno. Crafting će vam, mahom, služiti za zavoje i granate - druge stvari vam uopšte nisu bitne, a municiju, koja vam je ubedljivo najpotrebnija, nećete moći da pravite. Bedak.

Ne verujem da postoji bolji primer za AA igru od Atomfalla. Srednji budžet, osrednja realizacija i aspiracija da se liči na nešto legendarno, ali bez iskrene volje da se to legendarno dostigne. Još jedan argument u prilog nedostajućem A jeste dužina igre - čak i ako ste ekstremno detaljni u njuškanju, Atomfall ćete privesti kraju za maksimalno dvanaest sati. Istina, tako ćete videti samo jedan od nekoliko krajeva, ali ostalih će ionako biti na Youtubeu. Igru sam odigrao na PlayStationu 5, jer PC verzija ima Denuvo, DRM koji više ne želim ni da dodirnem štapom dužine dva metra.